Ревизор на ревизора

Влада Србије, славећи скромно и радно своју прву годишњицу мандата, још се није преломила у одлуци – когa ће ревизора поново ангажовати не би ли још једном прочешљао пословне књиге Нафтне индустрије Србије за прошлу годину. Да ли ће то бити, како се незванично тврди, једна од четири велике ревизорске куће – „Ернест и Јанг”, за ову причу није од велике важности. Питање је: Шта влада хоће да постигне ангажовањем новог ревизора?

Да ли је могуће да влада, као наручилац посла, неверује у извештај „свог” ревизора, такође, реномиране куће – КПМГ, за чији је ангажман плаћено 100.000 евра или хоће да купи неко време у спору с Русима због пословних резултата фирме коју смо им у смирај прошле године продали?

Све је, подсећања ради, почело одлуком наше владе да из НИС-а јесенас извуче 2,3 милијарде динара некакве добити након деветомесечног пословног пресека и пренесе иху буџет. Руси долазе у децембру и тврде да је НИС у губитку од око 3,4 милијарде евра и да држава Србија није поступила фер узимајући паре „на невиђено”. Очекују, бар, да им се у измиривању међусобних обавеза призна и та „аконтација”.

Одговор НИС-а, као тада још јавног предузећа, био је, рекло би се, сасвим разуман и у складу с оним што раде у таквим приликама озбиљне компаније – ангажован је ревизор. Стручњаци КПМГ крајем маја поднеше наручиоцу посла извештај по коме је наша национална нафтна компанија лане направила не добитак већ губитак од око осам милијарди динара. И шта су још рекли – да НИС ни у претходне две пословне године није пословао позитивно, а да се држава понашала као да фирма прави профит присвајајући непостојеће дивиденде и гурајући га у још већу дубиозу.

И шта сада?

Влада, као коцкар затечен у превари, почиње да се „вади” тиме што ће ангажовати новог ревизора, наивно верујући да ће извештај новог побити стари. Чак и да се то деси, прича може да се настави тиме што ће сада друга, руска страна, с правом посумњати у његову валидност, па ће она затражити ново вештачење.

Економија и пословање предузећа, ипак су, доста егзактна ствар. Ту нема много погађања, јер међународни рачуноводствени стандарди, по којима се воде и наше пословне књиге, нису никаква филозофија или теолошки трактат. Лева и десна страна биланса све казују, а њихову истинитост ни за које паре, поготово ако је у питању пар стотина хиљада евра, неће прекрајати ниједна ревизорска кућа која држи до себе. Поготово нека из „велике четворке”.

Пример великог „Артура Андерсона” још је сасвим свеж. Тај колос, срушио се 2002. за ноћ након што је откривено да су фалсификовани извештаји о пословању америчког гиганта „Енрон”. Без посла остало је 100.000 запослених у 138 земаља света.

Чак и да се занемари непотребан трошак од пар стотина хиљада евра за ангажовање новог ревизора, питање је колико ће тек коштати штета – не само у новцу – ако нови ревизор потврди извештај претходног. Оставке најодговорнијих представљале би најмањи морални епилог.