Волео бих да сам Федерер

Познати виолончелиста Ралф Киршбаум представио нам се као гост шестог Чело феста, наступивши у Коларчевој задужбини са београдским колегама из гудачког оркестра „Душан Сковран”. Киршбаум редовно учествује на међународним фестивалима у Единбургу, Вербијеу, Луцерну, Аспену, Санта Феу и Равињи. Добитник је награде „Снимак године” часописа „Грамофон” за премијерни снимак Типитовог Триплог концерта 1983, а оснивач је и уметнички директор чувеног Манчестерског интернационалног чело фестивала који је, на велико изненађење музичких зналаца, пре две године престао са радом.

Срдачан и добро расположен, за „Политику” је причао о разлозима због којих један, светски значајан, фестивал једноставно утихне.

– Без великих амбиција, основао сам Манчестерски фестивал 1988. али је он временом израстао у најважнији интернационални чело фестивал. Постајао је све већи и већи а то ми је одузимало много времена и организације. Не знам да ли је то била моја предност или мана, али сваку одлуку сам доносио сам, па макар се она тицала и распореда столова у трпезарији где ће музичари јести. Разлог престанка одржавања фестивала искључиво је у начину на који ће он опстати и развијати се. Новац никад није био проблем јер им је буџет, ионако, увек био мали. Музичари су чак мене звали желећи да учествују на фестивалу, а не ја њих. Знали су шта то значи и колико их инспирише. А о њима треба водити бригу тако да осете да су важни. Да се не прави хијерархија суперзвезда и оних, мање значајних. Морају да осете да ту припадају, и онда дају најбоље од себе – каже Киршбаум.

У последње време посетио је фестивале у Аустралији, Израелу и Швајцарској. Драго му је да они расту јер је, како каже, Манчестерски фестивал утицао на све њих и, заправо, био им мајка.

– Наш последњи фестивал, 2007. године, био је апсолутно изванредан. Те године смо желели да обележимо 80. рођендан драгог Ростроповича, али је он умро неколико дана пре фестивала. Свирали смо за њега. Некада је много боље оставити нешто када досегне свој врх, а то је био наш врхунац. Мислим да је одлука била добра јер нико не жели фестивал којем опада квалитет, а и то се дешава, каже виолончелиста.

Рођен у Тексасу, Киршбаум је од малих ногу био на музичком изворишту. Отац диригент, мајка харфисткиња, сестра арт менаџер, а браћа адвокати, такође музички образовани.

– Отац ми је Рус, мајка Аустријанка, баба и деда Немци. И, некако је природно да, иако Американац, дођем да студирам у Европу. Најпре у Француску, а потом у Британију где сам се осећао као код куће. Живим у Лондону а три месеца годишње проведем на турнеји у САД где и данас предајем, каже наш саговорник.

Киршбаум прича како са 22 године није био припремљен за овај посао али сматра да је, једноставно, имао среће. По његовом уверењу за успешну каријеру неизоставни су таленат, темпераменат, посвећеност и дисциплина, а као кључну ултимативно издваја – страст.

– И после 27 година свирања ја и даље волим да седим и вежбам. И даље ми је забавно. Некада и музичарев таленат и напоран рад без страсти не значе ништа. Када сам једном држао мастер клас, у групу је требало да примим тринаесторо музичара; ваљало је да прегледам 40 касета које је снимило исто толико кандидата. Видео сам да једна касета недостаје. Било је касно, сутрадан сам ишао на турнеју, и тражио сам да је нађу. Администратор је рекао да је копија остала у канцеларији и да ће ми је послати поштом. Пошто сам морао да донесем одлуку тог дана, захтевао сам да ми пусти снимак преко телефона. Челиста је свирао дело Кабалевског, које није моје омиљено, али после неколико минута знао сам да је реч о правом таленту. Рекао сам: довољно је, дечко је примљен. Са само неколико нота знате да ли је реч о дисциплинованом човеку, и има ли у том звуку страсти. То се чује чак и преко телефона – уверава виолончелиста.

Ралф Киршбаум страсно воли и спорт. Открио нам је да је пробу у Београду померио за један сат како би одгледао финале Вимблдона.

– Гледајући га, пожелим да сам тенисер а не музичар. Штавише, волео бих да сам Роџер Федерер! Тај изазов и посвећеност за мене су крајње достигнуће човека. Ипак, признаћу да сам срећан што сам остварио овакву каријеру и похвалићу се да сам чак седам пута крстио децу својим ученицима музичарима. Свестан сам да време пролази али никад нећу изгубити ентузијазам за свирање. Сачувао сам оптимизам и кад бирам да ли је чаша до пола пуна или полупразна, нема дилеме. Увек – до пола пуна! – каже Киршбаум.