Без казне крију информације од јавног значаја

Грађани Србије пре три године, међу последњима у Европи, добили су Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Иако се и корисници и власти од којих се информације траже постепено навикавају на право јавности да зна (шта и како раде органи власти), у остваривању тог права уочен је и проблем. Шта се дешава кад неки орган, чак и после налога повереника за информације, не достави заинтересованом тражене податке? (Не)извршењу решења повереника била је посвећена и јучерашња дебата коју је организовала Мисија ОЕБС-а у Србији на којој је закључено да би влада у најскорије време морала да нађе решење за тај, сада већ све видљивији, проблем.

Закон је до сада показао своје добре стране, али, по речима Драгане Николић-Соломон, шефовице Одељења за медије ОЕБС-а, озбиљан је недостатак што влада - која је по том закону надлежна да обезбеди извршење одлука повереника - то не успева, а Министарство културе не постиже да процесуира све случајеве оних који се о налоге повереника оглушују. У почетку примене закона проблем извршења одлука, по речима повереника за информације од јавног значаја Родољуба Шабића, готово и није постојао. Међутим, током времена дешавало се да овај или онај орган власти, истина "не изричито, већ прећутно", одбије да поступи по налогу.

Томе је допринела и законска формулација по којој влада треба да обезбеди извршавање ових одлука. Показала се као широка, нејасна и недефинисана, оцењује Шабић и указује да није прецизирана процедура како то конкретно спровести у дело. Иако је он у два наврата влади доставио иницијативу да се то питање уреди - или изменама пословника или посебним актом - како би за извршење одлука била задужена административна комисија владе или административни одбор парламента, његове сугестије остале су без одговора.

За две године рада, тачније од средине 2005. до средине 2007, евидентирана су 132 случаја да неко игнорише налог повереника, односно не прослеђује потражиоцу јавну информацију, копију документа или слично. А за последњих шест месеци, број неизвршених решења достигао је готово 200.

Постоје и примери ускраћивања информација који су, сматра Шабић, увредљиви за саму државу. Чак ни Административни одбор Народне скупштине није могао да дође до сазнања о примањима руководилаца јавних предузећа из прве руке, дакле у самим предузећима, већ је морао да се обрати поверенику. Томе што се овакви подаци, који су у свету доступни најширој јавности, код нас проглашавају тајном, кумује и чињеница да још није донет закон о класификацији тајних података. Под ознаком тајне крију се, како каже Шабић, и нерад, непостојање резултата, прикривање криминала, корупција и слично.