Bez kazne kriju informacije od javnog značaja

Građani Srbije pre tri godine, među poslednjima u Evropi, dobili su Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Iako se i korisnici i vlasti od kojih se informacije traže postepeno navikavaju na pravo javnosti da zna (šta i kako rade organi vlasti), u ostvarivanju tog prava uočen je i problem. Šta se dešava kad neki organ, čak i posle naloga poverenika za informacije, ne dostavi zainteresovanom tražene podatke? (Ne)izvršenju rešenja poverenika bila je posvećena i jučerašnja debata koju je organizovala Misija OEBS-a u Srbiji na kojoj je zaključeno da bi vlada u najskorije vreme morala da nađe rešenje za taj, sada već sve vidljiviji, problem.

Zakon je do sada pokazao svoje dobre strane, ali, po rečima Dragane Nikolić-Solomon, šefovice Odeljenja za medije OEBS-a, ozbiljan je nedostatak što vlada - koja je po tom zakonu nadležna da obezbedi izvršenje odluka poverenika - to ne uspeva, a Ministarstvo kulture ne postiže da procesuira sve slučajeve onih koji se o naloge poverenika oglušuju. U početku primene zakona problem izvršenja odluka, po rečima poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića, gotovo i nije postojao. Međutim, tokom vremena dešavalo se da ovaj ili onaj organ vlasti, istina "ne izričito, već prećutno", odbije da postupi po nalogu.

Tome je doprinela i zakonska formulacija po kojoj vlada treba da obezbedi izvršavanje ovih odluka. Pokazala se kao široka, nejasna i nedefinisana, ocenjuje Šabić i ukazuje da nije precizirana procedura kako to konkretno sprovesti u delo. Iako je on u dva navrata vladi dostavio inicijativu da se to pitanje uredi - ili izmenama poslovnika ili posebnim aktom - kako bi za izvršenje odluka bila zadužena administrativna komisija vlade ili administrativni odbor parlamenta, njegove sugestije ostale su bez odgovora.

Za dve godine rada, tačnije od sredine 2005. do sredine 2007, evidentirana su 132 slučaja da neko ignoriše nalog poverenika, odnosno ne prosleđuje potražiocu javnu informaciju, kopiju dokumenta ili slično. A za poslednjih šest meseci, broj neizvršenih rešenja dostigao je gotovo 200.

Postoje i primeri uskraćivanja informacija koji su, smatra Šabić, uvredljivi za samu državu. Čak ni Administrativni odbor Narodne skupštine nije mogao da dođe do saznanja o primanjima rukovodilaca javnih preduzeća iz prve ruke, dakle u samim preduzećima, već je morao da se obrati povereniku. Tome što se ovakvi podaci, koji su u svetu dostupni najširoj javnosti, kod nas proglašavaju tajnom, kumuje i činjenica da još nije donet zakon o klasifikaciji tajnih podataka. Pod oznakom tajne kriju se, kako kaže Šabić, i nerad, nepostojanje rezultata, prikrivanje kriminala, korupcija i slično.