Јапанолог са звиждаљком

Она је нежна плавуша, младолика, женствена, па ипак – не само што је била голман средњошколског тима, већ и данас са дечацима „пика” фудбал, и то стручно, тренерски, у Фудбалском клубу „Душановац” у Београду. За то се и припремала, завршила је Високу школу за спорт, одсек за фудбалског тренера. Завршила је и Филолошки факултет, јапански језик и књижевност.

Питамо одмах ову младу Београђанку (рођену 1981) шта је био „окидач” за овако необичан спој. За све је, како смо чули, можда „крив” њен отац, фудбалски судија. Добио је позив да ради у Јапану, па је Дуња Петровић у својој 13. години са родитељима и братом отпутовала у ту земљу и тамо провела две године.

Није дотад знала ни на карти где се налази. Било јој је у почетку тешко, за нас је Јапан као са друге планете. Све је различито – менталитет, природа, обичаји, архитектура, начин живота... Пошто је Дуња по природи друштвена, са вршњацима је чаврљала као и обично, али на енглеском. На том језику је завршила у Јапану и гимназију, а да ивер не пада далеко од кладе, показало се још тамо – била је голман фудбалског школског тима!

Носи добре утиске о тој прелепој и интересантној земљи, људи су вредни и одговорни, једино, можда, не уживају довољно у животу јер немају времена да искористе новац који зараде. Њихов језик је јако тежак, синтакса је другачија, писмо је калиграфско, а у употреби су три. Најтеже канђи писмо и сами Јапанци уче читавог живота.

Спортски дух

Дуња је по повратку решила да јапански језик научи како ваља, па је уписала Филолошки факултет у Београду. Кренула је и на мастер студије на Филолошком, али се боји да ни то неће променити ситуацију – колико зна, нико од њених колега није се запослио у струци. Али зато ужива у послу фудбалског тренера.

(/slika2)Од малих ногу се рекреативно бавила спортом, најпре плесом па рукометом. Школа за тренере била је логична последица њеног спортског духа. Отац је у томе подржао, мама се противила – где женско дете да носи фудбалску звиждаљку око врата!

Дуња је истрајала у намери да се спортом бави као педагог. Њен тим су сада полетарци од пет до седам година. Најпре их учи да према другарима буду фер, да схвате шта је другарство, да се навикну на колектив и на то да нису сами, да није све њима подређено.

– Пуштам их да искажу себе, да кажу шта мисле и шта осећају. Учим их да је лепо победити, али да то није циљ ни разлог због којег се окупљају, јер је живот пун и победа и пораза. Највећи проблем стварају родитељи који се из силне љубави према деци понекад постављају непедагошки. Сматрају да ће деца бити разочарана ако изгубе утакмицу и све се врти око победе. Понекад има проблема и са малишанима. Ако је неко дете несташно, удаљимо га са тренинга и пустимо да мало о томе размисли. Опет, кад видимо да некоме није баш срећан дан, трудимо се да му тада не „стајемо на жуљ”.

Ово није само мала школа фудбала, већ права школа живота у којој је важно да деца науче да се изборе са свим оним што их у животу окружује и очекује – сматра наша саговорница, додајући да бисмо и ми могли да се угледамо на Јапанце, који скромност сматрају врлином, негују уметност једноставности.

Са полетарцима и школарцима

Питамо Дуњу са ким јој је лакше да ради – са полетарцима, које тренира од септембра, или са школарцима до 13 година, који већ играју озбиљан фудбал.

–Добро ме прихватају и једни и други, с обзиром да сам женско. Најмлађи ми не персирају, зову ме по имену или једноставно „тренеру”. Са старијима је дивно кад су расположени, али кад су „у минус фази” или их продрма пубертет, није баш лако – каже уз осмех.

Ауторитет одржава тако што га не намеће, а опет држи све конце. Каже да њени малишани тачно знају границу до које могу да иду и са њима никада није било непријатности.

– Има и „бисера”, кад се смејемо до суза. Данас смо нашем другару Огију певали рођенданску песму, а кад смо је завршили, један је гласно упитао „А ко је Оги?” – прича Дуња.

Унутар клуба иначе имају и лигу па се на делу види колико су напредовали. Тако и праве селекцију за такмичење. Дуња је инсистирала да се у такмичења укључе и најмлађи, којима јако значи да после три тренинга недељно у недељу имају утакмицу, и то у правим дресовима. Буде се у шест и чекају до 11 да утакмица почне.

Док Дуња тражи посао за који се најдуже спремала, ради и као замена у обданишту за странце. Прави је полиглота: осим јапанског говори енглески, шпански, француски, а помало грчки и македонски. Радила је и као спортски новинар, а жеља јој је да у школи предаје енглески.

А јапански? Па ето, чита „Мишиму” и „Кавабату”, ужива возећи свој „daihacu”, омиљено јело су јој пиринач и остали лаки залогаји, због којих су Јапанци тако здрави и дуговечни. Нада се да ће и она дочекати да једном службено „проговори” на јапанском.