Балкански рат 1912.

Аутор је генералштабни пуковник у пензији Војске Србије, војни новинар и публициста. Објављује текстове из области историје ратне вештине а аутор је књига "Ратна лукавства српске устаничке војске", "Вештина ратовања Вожда Карађорђа" и "Последњи српски ђенерал".

Српски официр млађе генерације на почетку каријере, поручник Душан Путниковић, својевремено је забележио: "За време Обреновића војска је, готово, била сведена на нулу. Ничега није било што је једној војсци било потребно, па чак ни војника (ови су се пуштали на неодређено одсуство)".

Доласком Краља Петра Првог Карађорђевића на чело државе после мајског преврата 1903. однос према војној сили се драстично променио: сем устројавања по европском искуству, тежиште у обуци стављено је на могуће ратне операције са Турском, па су се многи официри и подофицири пријављивали у четничке (посебне) јединице. Временом су се официрска част и тежња народа за слободом стопиле у ратном лукавству: регуларна војска служи за вођење рата, а посебна (четничке јединице) за извојевање победе! Карађорђев унук је довршавао Вождово започето дело: ослобођење од турске вишевековне окупације.

Прве четнике је опремио пешадијски капетан Жика Рафаиловић. Малену дружину, коју је окупио за предстојећи задатак у склопу Четничке акције – подизање борбеног духа код поробљеног народа, "опипавање" тактике и стратегије непријатеља, изазивање несигурности и слабљење његове војне силе и стварање самопоуздања за успех у редовима сопствене војске на фронту – Рафаиловић је опремио купујући оружје и осталу опрему за четничко ратовање. Тиме је најавио будуће војне операције на Балкану. Пошто капетан Жика Рафаиловић није могао да пронађе где би купио муницију, обезбедио је тако што је пријавио да има мањак у свом четном магацину. Мањак је потом платио а сандуке муниције једне ноћи на својим леђима однео четницима.

Из прве чете, која је 1904. године прешла границу, није преживео готово нико. Војвода Анђелко са својим саборцима прихватио је усред дана сусретну борбу са великим бројем турских војника, иако је могао да остане прикривен и да се повуче под окриљем мрака. Војвода то није хтео да учини јер му је "дошло се побије са вековним душманином због чега је и пошао на пут. А тај му је душманин дошао на нишан, па како да пропусти прилику!"

Поручник Драган Васиљевић писао је својим друговима како се у околини Куманова слободније шета са својом четом него да је у Крагујевцу. После три дана његову чету је код Табановаца напао турски батаљон. Васиљевић је први излетео из куће у којој је заноћио, заузео клечећи став и из пушке отворио ватру на непријатеља. Развила се крвава и беспоштедна борба у којој је пала цела чета са командиром на челу. Јуначко држање није много помогло пред бројнијим непријатељем.

Случај поручника Васиљевића привукао је доборовољце који су похрлили у четничке јединице. Још се ни барут није разишао с бојишта последњег окршаја, када је стигао поручник Сава Рајковић. После шест месеци, уморан од четничког ратовања, стигао је преобучен у Скопље, код српског конзула, молећи га да се за неко време врати у Србију ради одмора. Конзул му то није дозволио рекавши да је потребан тамо где је био и Рајковић се без речи вратио.

Нове чете и даље су хитале у Јужну Србију. Правци убацивања нису ишли само преко Буштрње, као до 1906. године. Артиљеријски поручник Панта Радосављевић отишао је возом до Скопља, а после пешице са сељацима у Пореч. Коњички поручник Душан Димитријевић био је још смелији, јер је возом стигао у Велес а потом фијакером до Извора где су га сачекали четници и ноћу одвели у планину. У слободну Србију су долазили само да одахну или да се излече од рана и болести, па би опет журили у своје јединице.

Пешадијски поднаредник Ђорђе Скопљанче врло брзо се нашао међу славним четничким војводама, као што је Коста Пећанац, који је био резервни инжењерски каплар; Крста Трговишки, сељак, истакао се већ у почетку четничких акција; војвода Бабунски, Глигор Соколоваић, Василије Трбић и Тренко Рујанац били су величине са којима се мало ко упоређивао. Поручници, а затим и капетани, Воја Танкосић и Војин Поповић, постали су такви ауторитети да су командовали четничким операцијама у самом почетку Балканског рата почетком октобра 1912. године.

Наставак фељтона читајте у штампаном издању "Политике", од 22.12.