Зимовање куне златице

У шумама Европе и Азије, све до западних делова Сибира на истоку, на Кавказу и многим медитеранским острвима, живи куна златица. Највише воли столетне шуме у којима је густе крошње скривају од грабљиваца, али се на острвима, на којима опасних животиња нема, настанила и у травнатим подручјима. Куна златица је месождер, величине веће домаће мачке. Крзно јој је браон, док је стомак прекривен сивкастом длаком. Већ у септембру израста јој дужа и гушћа свиленкаста зимска длака, а тамно крзно прекрије јој чак и шапе, како се не би клизала по снегу и леду.

Преко лета ова грабљивица најчешће живи у шупљинама оборених стабала, а обично има по неколико станишта у којима проводи тренутке одмора. Често се склања и у напуштене домове веверица, у птичја гнезда или у шупљине међу стенама. Кад стигну хладнији дани, куна златица се сели у топле подземне јазбине.

Ове животиње су самотњаци. Једино у време парења проводе кратко време са припадницима супротног пола. Паре се у јулу и августу, али се развој оплођене јајне ћелије одлаже око седам месеци – све до краја зиме и првих дана пролећа. Млади долазе на свет у априлу. Има их до пет, обрасли су кратким густим крзном и потпуно беспомоћни: слепи, глуви и без зуба. Мајка их доји око шест недеља, све док не прогледају и ојачају. Већ десетак дана касније младунци излазе из јазбине у којој су се окотили и крећу да истражују околину. Када одрасли почну нову сезону парења, већина младих куна напушта територију на којој су рођене и креће у потрагу за сопственим домом. Само неке ће остати да презиме у близини мајчине јазбине. Већ следећег лета биће способне за парење, али се оно најчешће одлаже све до друге или треће године живота.

Куна златица је сваштојед. Ипак, више воли да једе месо, углавном ситније сисаре. Јеловник се мења зависно од сезоне и расположиве хране. Када број волухарица порасте, ови глодари ће постати најважнији део исхране, а обиље хране утицаће и на повећање броја потомства куне златице у наредној сезони.

Током дана куна се обично одмара, а у потрагу за храном креће у сумрак. Лови птице, инсекте, жабе, пужеве, а посебно је добра у лову на веверице. Јури за њима као прави акробата, вешто се верући и по највишим гранама и скачући са крошње на крошњу. При томе су јој од највеће користи мишићаве предње ноге, оштре канџе и дуги жбунасти реп уз помоћ којег одржава равнотежу.

У јесен прави масне наслаге за зиму једући гљиве и јаја, ужива у обиљу воћа и бобица, а вишак хране складишти за ледене дане. Зими, кад огладни, упашће и у кокошињац, а пошто може да се провуче и кроз рупу пречника свега пет центиметара, тешко ју је спречити у томе.