„Штрафта” у спортском селу

Новинари који желе да се прошетају Универзитетским селом морају бар дан раније да најаве долазак. За обилазак „Белвила” на располагању су им два термина – у 12 и у 18 сати. На улазу у насеље торбе пролазе кроз скенер, а посетиоци кроз детекторе за метал. После тога, у пратњи пи-ара ступају у канцеларију где навлаче флуоресцентне прслуке. Посебне дневне акредитације које добију том приликом многи желе да задрже за успомену, али их пред излазак из села ипак морају вратити службеницима, који их на крају дана сецкају на комадиће.

По изласку из пријемне зграде новинари затичу једaн од аутомобила „универзитетске такси службе”. Црни, парадни „мерцедес”, који не загађује околину јер ради на струју, превози шефове делегација 12 сати дневно до кантине и где год затреба. „Јавни превоз” у селу чине још два возића, налик туристичким, за спортисте и волонтере. Шест возача на смену превози „путнике”.

Уместо сурфовања на таласима, које није званични спорт на Универзијади, становници „Белвила” сурфују Интернетом. За разлику од других надметања, где сваки такмичар брани боје своје земље, „дисциплине” „Фејсбук”, „Гугл” и „Мајспејс” обједињују све „противнике” у исти тим. Приче са борилишта и из села „мештани” породици и пријатељима шаљу из два кафића са бежичном интернет везом. „Екипе” за рачунарима већ су се усталиле, „терени” су подељени на азијатски и европски, а поподне је готово немогуће наћи слободну столицу.
– У овом кафићу најчешћи гости су Тајланђани, док везу у кафеу преко пута користе Немци и Италијани. Неки за мини-рачунарима проведу и по два-три сата. Најчешће „висе” на „Фејсбуку” и „Месинџеру” јер су згодни за четовање – каже Давид Христафовић, из интернет центра.
Они који не нађу место за тастатуром у кафеу виртуелне разгледнице из Београда шаљу лаптопом са клупица, или, „јуре сигнал” шћућурени по околним тротоарима.
Слободно време спортисти користе и за показивање вештина и културних традиција из постојбине. Тако је у згради где се сместила многољудна кинеска делегација спонтано „прорадила” калиграфска радионица.
– Видела сам једног Кинеза како чучи поред бочице са мастилом и држи сликарску четкицу. Испред њега је лежао табак папира. Питао ме је како се зовем, после чега је умочио кист у фарбу и ишарао необичне знаке. „Ово је твоје име на кинеском”, пружио ми је хартију – прича Андреа Чутура, аташе бразилског тима, питајући се како правилно да окрене натпис.
У религијском центру учесници могу да се посаветују са свештеницима својих верских заједница. Седам светских вероисповести добило је „храмове” у „Белвилу”, где спортисти под притиском такмичења проналазе мир и простор за медитацију. У православном делу службе почињу у 18 часова, а повечерје служи поп коме појањем помажу две девојке. Католичке вечерње мисе служе се у 19.30, док протестанти организују дискусије о јеванђељу двапут дневно, у 10 и 16 часова. Следбеници ове цркве увече се окупљају и певају уз гитару, славећи Бога. На прошлонедељној џуми заједно су били и шиити и сунити који су се после молитве дружили.

Живот у спортском селу, кажу „мештани”, најактивнији је у смирај дана, када прођу утакмице и тренинзи. Главна „штрафта” у резиденцијалној зони већ је прозвана „мала Кнез Михаилова”.
– Кафићи се напуне, готово да нема места за седење. И волонтери који су иначе по цео дан овде одлазе кући да се пресвуку за „излазак” па се враћају у село. Лоше време, нажалост, одложило је неколико концерата на великој бини иза насеља, али смо искористили сваки слободан тренутак када није било кише. Трибјут бендови и фолклорни ансамбли имали су запажене наступе – каже Ранко Тепавчевић, директор објеката Универзијаде.

М. Луковић – Д. Буквић