Хвала на питању, књига није у кризи

Последњих неколико месеци стално добијам питање: „Да ли је књига у кризи?“

То је очекивано питање, па би, на први поглед, и одговор морао да буде очекиван. Ако је криза општа, и светска и наша, ако је криза постала мера свих ствари, оних које јесу да можда неће бити и оних које нису да ће можда постати, ако је криза, што је исто очекивано, постала и врхунски алиби за све грешке и неодговорности, онда је свакако очекивано да и књига буде у кризи.

Иначе, сваки отклон од кризе, ако ништа друго, укида могућност алибија како би све било на месту само да није светске кризе. То онда погодује апатији, која је последњих месеци, добрим делом и независно од кризе, узела маха, а посве одговара нераду који нас последњих деценија није ни напуштао. Лако је разумети да за нешто нема новца, поготову данас, али је потпуно неразумљиво зашто се не ради ни оно за шта није потребан новац већ само елементарна одговорност и људска потреба да се буде користан себи и другима.

Министри, популистички курири

Заједно с кризом, на јавну сцену је испливао и популизам. Одавно нисмо имали толико демагогије у речима и у гестовима. Или неко мисли да је и демагогија, по аналогији с варварима, неко решење? Само један пример, никако и једини: уместо да решавају народне и државне проблеме, министри разносе лична документа по кућама, иста она документа која грађани добијају једнако тешко као и шенгенске визе. Једина је невоља што ће се ова министарска кампања „од врата до врата“ завршити на само једним вратима.

Ако се неко још пита какве везе ово има с књигом у кризи, одговор је врло једноставан, ма колико ми било непријатно да га кажем. Ево одговора: тамо где има много популизма, тамо има врло мало места за књигу. Другачији статус књиге у јавним оквирима свакако би сузбијао присуство демагогије у јавном животу и благотворно утицао на окрепљење вредности која и сама има проблем са статусом а зове се одговорност.

Управо због осећања одговорности тешко је једнозначно одговорити на питање: „Да ли је књига у кризи?“ Ако одговоримо кратко и потврдно, онда то неће бити ни посве тачно, поготову не праведно према књизи. Ако кажемо кратко и одречно, онда то неће бити праведно према чињеницама. На ово кратко и подразумевајуће питање потребан је, очигледно, нешто дужи одговор.

Хвала на питању, књига није у кризи. Ако читамо најбоље и добре књиге које последњих година или последњих месеци настају и бивају објављене на српском језику, онда лако видимо, само ако то хоћемо, како је књижевност једна од ретких области друштва у којима нема супстанцијалне кризе. Књиге писаца различитих генерација и потпуно несводивих поетика, књиге најразноликијих замисливих тема и различитих жанрова потврђују виталност и богатство савремене српске књижевности. Али рецимо то одмах: та виталност није у довољној мери уважена, нити је то богатство довољно примећено.

И ту већ, пуним гласом, почиње прича о кризи. Књижевност је недовољно видљива у медијима, где је, како у писаним, тако и у електронским издањима, у приступу најчешће изједначена са забавом, једино што забава има много већи простор. Забава је, и ту је наша интеграција у свет сасвим завршена, потпуно преузела јавну сцену. Све је спектакл, и јавни и приватни живот, и политика и естрада. И од књига се очекује исто то и ништа другачије: лака забава и укус површног догађаја, једног од многих у низу свакодневне монотоније. Али није највећи проблем што постоје таблоиди у корицама књига, већ то што је све теже у јавности одржати препознатљивом ту разлику између врхунске књижевности и необавезујуће забаве.

Без социјалне логистике

Када је остала без социјалне функције, књижевност је изгубила укупну јавну и социјалну логистику. За социјалном функцијом књижевности ја не жалим, али о нестанку јавне логистике и препознатљивости врхунске литературе ваља размислити. Само у једним дневним и у једним недељним новинама објављује се редовна рубрика за причу, упркос томе што управо прича доживљава велике тренутке у последњој деценији. Мада се често пребрајају, само пет или шест књижевних награда у Србији доживи неки већи јавни одјек, рецимо то да вести о њима објаве све дневне новине. Књижевна периодика постоји по инерцији, без правог утицаја и без довољне и издиференциране подршке. Књижевна критика је нестала из јавности, а с њом и могућност да се о књижевности јавно разговара изван помодних трендова и маркетиншких критеријума. Готово све књижаре у Србији су у стању необјављеног банкрота.

Све што је у Србији у вези с књигом традиционално је препуштено ентузијазму. Писци пишу јер је то морају, читаоци читају из истих разлога. А оне који повезују писце и читаоце, рецимо, прилично мали број професионалних издавача, по правилу покреће ентузијазам који би се тешко могао до краја рационализовати. Довољно је упоредити буџет било ког књижевног пројекта и пројекта из било које друге области, па чак и из неких области културне индустрије да би се видела та разлика. Књижевност се, напросто, више не препознаје као репрезентативна уметност, не види се више њена употребна вредност у јавном и политичком простору, па је, у складу с тим, и дошло до губитка статуса књиге. Осврните се на политичке кампање. Некада су оне биле незамисливе без писаца, данас би највећем броју писаца биле потребне фусноте у спотовима да би јавност разумела разлоге њихове појаве.

Још један показатељ је довољно индикативан. У Србији практично нема приватних позоришта, зашто би их и било ако се има у виду неупитан статус државних позоришта, али зато, не рачунајући два видљива монопола, без приватних издавача не би постојало издаваштво у Србији већ од почетка деведесетих година. При томе се, по традицији, издаваштво доживљава само као тржишна активност, што оно, хвала на питању, и јесте, али се заборавља да оно јесте и део културе. Или један други пример: да ли би у Србији традиционално постајало више филмских фестивала него домаћих филмова када би се они финансирали на исти начин као што се финансира Београдски сајам књига: од стране издавача и од стране читалаца?

Спонзори расипне државе

Све то говори о потпуно неуравнотеженом односу према јавним и приватним институцијама културе, при чему ту издавачима припада посебно неповољно место. Упркос томе, захваљујући последњем државном откупу књига, дошли смо у ситуацију да су издавачи, без своје воље али о свом трошку, постали спонзори расипне државе, иако су и пре тога, многи од њих, али својом вољом, били добротвори јавних библиотека у Србији и славистичких катедри у целом свету. Парадокс је да је у таквим приликама издаваштво, и професионално и комерцијално, једна од ретких области које показују виталност, а неретко су у експанзији: комерцијално издаваштво из разумљивих разлога, професионално зато што у свом послу полази од вредности и уверења да и даље, упркос свему, постоји опште добро.

Књига, дакле, није у кризи, али је у кризи однос према књизи. Много шта се код нас променило, али се однос према књизи углавном не мења.

Излазак из кризе, ни из ове светске, ни из ове наше, неће осмислити политика, локална или глобална, ни економија која је и овом кризом посведочила властиту неверодостојност. Криза ће или бити савладана културом, маштом и креацијом или ће бити привремено примирена бенгалском ватром неодговорности до неког следећег великог праска.

Аутор је оснивач и главни уредник Издавачке куће „Архипелаг“ из Београда