Случај Лаушевић

Жарко Лаушевић коме је за боравка у Америци у домовини преиначена и троструко увећана казна за двоструко убиство, коју је у првоодређеној мери одслужио у затвору, од пре неколико дана, затечен без боравишне визе – за коју није могао поднети захтев јер је пре неколико година наше тужилаштво расписало потерницу за њим – чека у притвору на депортацију у Србију. Уколико буде депортован, а то је готово извесно, Лаушевић ће бити упућен у затвор на одслужење остатка казне (осам година и пет месеци).

Патња и озлојеђеност породица убијених, кривица и болна савест оног ко је убио, нејасноћа у вођењу судског поступка и изрицање допунске казне, скривање оптуженог пред потерницом, високи уметнички домети његових глумачких постигнућа који се памте као узори једног времена... укратко, трагедија губитка и трагичност преступа – све се то ускомешало у ових неколико дана и добило углавном жалосно сентименталне облике у изјавама појединих личности од угледа, уметничких удружења, адвоката, љубитеља позоришта и филма, анонимних дискутаната у форумима на Интернету.

Све се усковитлало у том сентименталном грчу очекивања и захтева: од уцвељеног тона да „Глумца треба спасити“ до погребног, патетично туробног гласа о бахатом убици кога напокон стиже праведна казна. Ова сентиментална свест размазала се по ступцима новина и таласима радиодифузних медија, потпуно глува за чињенице, печатећи судбину једног делатног човека у пуној снази.

„Јавно вешање је разонода у провинцији“, каже Сартр у драми „Муве“, и та реченица снажно описује читаву драму паланачког мњења, тај сентиментални захтев за колективним, готово ритуалним, купањем у плими неке појединачне егзистенције. Иста та свест која се радује линчу, навикла је да у својим сузама пере прљав веш својих вођа и народних демона, естрадних и иних звезда.  

Сентиментално стање које није свест, неспособно за емоцију, прожето је захтевом за осећањем пуноће и заједништва као самим осећањем. У њему се губе границе између приватног и јавног, индивидуалног и колективног, између психолошког и онтолошког, између поступка и карактера, између личности и слободе. Најзад, оно ликвидира трагичност и индивидуалност преступа, узимајући преступ као материјал за колективну осуду или колективну жалост.

Сентиментално стање с(а)вести не може да појми да се, одговарајући за преступ и трпећи грађанску казну, личност човека који је у једном тренутку починио кривичну грешку дистанцира од ње, нити пак може да схвати оно што се јасно назире још у нашој епској поезији, да се, наиме, не суди ни по бабу ни по стричевима, него по правди која је за све иста, без обзира на заслуге, таленте, интелектуалне и моралне вредности. Сентиментално стање свести уопште не може да поима јер поимати значи разлучивати. И као што се у еуфоричном стадијуму распламсава као идеолошко лудило које коси све пред собом, оно се, у мирнијим периодима, појављује спорадично те, иначе с трагичним последицама, делује сада у виду фарсе. Како вели Георг Табори, који је боље него ико други у другој половини двадесетог столећа од трагичних збитија умео да прави фарсе: Бог се крије у детаљима.

Потезање питања о помиловању Жарка Лаушевића с разлога његове уметничке изузетности – сасвим је у духу фарсе. Тај захтев управо девалвира сферу уметниковог изванредног рада и нехајно је доводи у везу с преступом који је почињен у једном трауматичном тренутку сужене свести пред насртајем страха. Оделити ове ствари не значи само очувати сферу човековог делања независно од сенке преступа који је он магновено починио, него разлучити један криминални поступак од личности (актуелизоване и потенцијалне). Најзад, преступу допустити сопствену трагичност, а не забашуривати је, значи очувати слободу за личност починиоца.

На крају, али не и на последњем месту, треба разјаснити још нешто. Овај нови заокрет у животу Жарка Лаушевића током последњих шеснаест година (у трагичном низу који почиње убиством 1993, настављајући се затворском казном и ослобођењем 1998, потом емиграцијом, па новим процесом и преиначењем казне на 13 година, затим издавањем потернице 2002), представља нову могућност и известан излазак из зачараног круга скривања и илегалности – излазак из живота без грађанских права. Већ овај притвор, тако тегобан као резултат трагичке кривице, представља увођење у легалан живот. Оно шта ће уследити требало би да буде искључиво ствар правосуђа. Једино што је у свему томе важно јесте да наши закони буду правични, а правосуђе независно. Остало је ћутање.