Slučaj Laušević

Žarko Laušević kome je za boravka u Americi u domovini preinačena i trostruko uvećana kazna za dvostruko ubistvo, koju je u prvoodređenoj meri odslužio u zatvoru, od pre nekoliko dana, zatečen bez boravišne vize – za koju nije mogao podneti zahtev jer je pre nekoliko godina naše tužilaštvo raspisalo poternicu za njim – čeka u pritvoru na deportaciju u Srbiju. Ukoliko bude deportovan, a to je gotovo izvesno, Laušević će biti upućen u zatvor na odsluženje ostatka kazne (osam godina i pet meseci).

Patnja i ozlojeđenost porodica ubijenih, krivica i bolna savest onog ko je ubio, nejasnoća u vođenju sudskog postupka i izricanje dopunske kazne, skrivanje optuženog pred poternicom, visoki umetnički dometi njegovih glumačkih postignuća koji se pamte kao uzori jednog vremena... ukratko, tragedija gubitka i tragičnost prestupa – sve se to uskomešalo u ovih nekoliko dana i dobilo uglavnom žalosno sentimentalne oblike u izjavama pojedinih ličnosti od ugleda, umetničkih udruženja, advokata, ljubitelja pozorišta i filma, anonimnih diskutanata u forumima na Internetu.

Sve se uskovitlalo u tom sentimentalnom grču očekivanja i zahteva: od ucveljenog tona da „Glumca treba spasiti“ do pogrebnog, patetično turobnog glasa o bahatom ubici koga napokon stiže pravedna kazna. Ova sentimentalna svest razmazala se po stupcima novina i talasima radiodifuznih medija, potpuno gluva za činjenice, pečateći sudbinu jednog delatnog čoveka u punoj snazi.

„Javno vešanje je razonoda u provinciji“, kaže Sartr u drami „Muve“, i ta rečenica snažno opisuje čitavu dramu palanačkog mnjenja, taj sentimentalni zahtev za kolektivnim, gotovo ritualnim, kupanjem u plimi neke pojedinačne egzistencije. Ista ta svest koja se raduje linču, navikla je da u svojim suzama pere prljav veš svojih vođa i narodnih demona, estradnih i inih zvezda.  

Sentimentalno stanje koje nije svest, nesposobno za emociju, prožeto je zahtevom za osećanjem punoće i zajedništva kao samim osećanjem. U njemu se gube granice između privatnog i javnog, individualnog i kolektivnog, između psihološkog i ontološkog, između postupka i karaktera, između ličnosti i slobode. Najzad, ono likvidira tragičnost i individualnost prestupa, uzimajući prestup kao materijal za kolektivnu osudu ili kolektivnu žalost.

Sentimentalno stanje s(a)vesti ne može da pojmi da se, odgovarajući za prestup i trpeći građansku kaznu, ličnost čoveka koji je u jednom trenutku počinio krivičnu grešku distancira od nje, niti pak može da shvati ono što se jasno nazire još u našoj epskoj poeziji, da se, naime, ne sudi ni po babu ni po stričevima, nego po pravdi koja je za sve ista, bez obzira na zasluge, talente, intelektualne i moralne vrednosti. Sentimentalno stanje svesti uopšte ne može da poima jer poimati znači razlučivati. I kao što se u euforičnom stadijumu rasplamsava kao ideološko ludilo koje kosi sve pred sobom, ono se, u mirnijim periodima, pojavljuje sporadično te, inače s tragičnim posledicama, deluje sada u vidu farse. Kako veli Georg Tabori, koji je bolje nego iko drugi u drugoj polovini dvadesetog stoleća od tragičnih zbitija umeo da pravi farse: Bog se krije u detaljima.

Potezanje pitanja o pomilovanju Žarka Lauševića s razloga njegove umetničke izuzetnosti – sasvim je u duhu farse. Taj zahtev upravo devalvira sferu umetnikovog izvanrednog rada i nehajno je dovodi u vezu s prestupom koji je počinjen u jednom traumatičnom trenutku sužene svesti pred nasrtajem straha. Odeliti ove stvari ne znači samo očuvati sferu čovekovog delanja nezavisno od senke prestupa koji je on magnoveno počinio, nego razlučiti jedan kriminalni postupak od ličnosti (aktuelizovane i potencijalne). Najzad, prestupu dopustiti sopstvenu tragičnost, a ne zabašurivati je, znači očuvati slobodu za ličnost počinioca.

Na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, treba razjasniti još nešto. Ovaj novi zaokret u životu Žarka Lauševića tokom poslednjih šesnaest godina (u tragičnom nizu koji počinje ubistvom 1993, nastavljajući se zatvorskom kaznom i oslobođenjem 1998, potom emigracijom, pa novim procesom i preinačenjem kazne na 13 godina, zatim izdavanjem poternice 2002), predstavlja novu mogućnost i izvestan izlazak iz začaranog kruga skrivanja i ilegalnosti – izlazak iz života bez građanskih prava. Već ovaj pritvor, tako tegoban kao rezultat tragičke krivice, predstavlja uvođenje u legalan život. Ono šta će uslediti trebalo bi da bude isključivo stvar pravosuđa. Jedino što je u svemu tome važno jeste da naši zakoni budu pravični, a pravosuđe nezavisno. Ostalo je ćutanje.