Утопија је увек против власти

Земља Дембелија, жеља за праведним, комунистичким друштвом,  рајски врт, елдорадо... речју, утопија. Књига Зорице Ђерговић-Јоксимовић „Утопија, алтернативна историја” („Геопоетика”, 2009) бави се човековом жудњом и тежњом да пронађе савршено место за живот. Крстарећи утопијом, од Хомера, преко Платона до Франсиса Бејкона, Орвела и Борислава Пекића, Томаса Мора, творца самог појма, те мање познатих аутора, као што је Лазар Комарчић, Зорица Ђерговић у својој књизи описује историјску тежњу човека за бекством од историје, али и претакањем утопије у суву реалност, која, готово без изузетка, завршава неславно, а често и трагично. Али, то путовање, између наде, утопије, и страха, дистопије, не престаје. Као ни историја, која је прати у корак.  

Зорица Ђерговић-Јоксимовић предаје књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, 1998. године одбранила је магистарску тезу о утопији у модерном енглеском роману, делима Олдоса Хакслија, Џорџа Орвела и Ентонија Барџиса, а затим се посветила даљем истраживању непрегледног поља утопије, којој су тежили и хришћани и научници, теолози, револуционари и бунтовни уметници.

Откуд поднаслов „Алтернативна историја” у Вашем делу?

Поднаслов указује на две ствари, на проблематичан однос између утопије и историје, јер утопија је човекова жеља да изађе из царства нужности, често из друштвеног зла. Са друге стране, историја се опире и покушава да сузбије утопију. Ако се историја и утопија свеобухватно истражују, долазимо до закључка да и утопија сама ствара алтернативну историју. Док се званична историја усредсређује на факте, утопија подразумева домен снова и маште. Она не само да употпуњује цивилизацију, него указује на архетипске принципе наде и страха. Из наде настају утопије, а из страха дистопије. Берђајев је једном рекао да су утопије постале сувише остварљиве и да се треба окренути другој традицији, историјској.

Постоји снажна уметничка, па и људска потреба за стварањем утопије? Опсесивно бављење том темом, и то из сатиричне, хришћанске, научне визуре?

Пратећи историју утопије, пратимо стремљења читавог човечанства, сваки вид мишљења и делања. Још од антике и Платонове „Државе” постоји жеља да се изнађе најбољи начин за живот. Већ у раном хришћанству постоје елементи утопије, покушај стварања трајнијег модела организовања друштва. Затим, са развојем науке, долази до плодотворног преплитања утопије и разума, као што је случај у делу Франсиса Бејкона „Нова Атлантида”. Читави 18. и 19. век засновани су на стремљењу ка технолошком рају, употреби машина у смислу утопије, она постаје материјалистичка. У 20. веку, добијамо нове моделе и научну фантастику.Погрешна је претпоставка да је утопија само левичарски феномен. У средњем веку су постојале верске секте које су обједињавале утопију и веру. И још старије, Аристофанове комедије бавиле су се утопијом из сатиричног угла. У „Птицама” се описује утопијски „Кукумаглај”, град птица, а у „женама у Народној скупштини”  што је нека врста женског комунизма.

Једна утопија, комунистичка, доживела је крах, имала је катастрофалне последице. Шта се дешава када се утопија из маште прелије у сурову стварност?

Када је у питању комунизам, настао из совјетске револуције, који се затим проширио на друге народе, ти системи су опстајали, али су се временом претварали у своју супротност. Није само комунизам пропао, ниједна утопија није опстала, она не може да опстане јер је њена природа таква, долази из сфере сновиђења. Урсула Легвин говори да једна идеологија са задатим системом вредности не може да преживи, јер се ствара окоштали систем, он мора да постане еволуција. И друго, као што рекох, имамо отпор историје, чак и у најмањим покушајима стварања утопије. У Енглеској је постојала верска секта, дигери, власти су учиниле све да их спрече у деловању. Утопија је и субверзивна, јер је увек упућена против владајуће гарнитуре.

Сведоци смо краха једне утопије, либералног капитализма?

Фукујама је говорио о капитализму са високим степеном демократије као идеалом. Опет, то је однос историје и утопије. Тако је прошао и либерални капитализам. Рецимо, европска заједница, из наше визуре, може се објаснити жељом за утопијом, па и сама Европа је створила ту утопију, због последица Првог и Другог светског рата. А 20. век је век дистопије, у којима су стварана најзначајнија дела из тог домена, Хакслија, Замјатина и Орвела.

Да ли је у модерном свету, у којем влада Интернет, а практично је једина развојна грана друштва муњевити проток информација, утопија могућа?

Па, и сам Интернет поседује огроман утопијски потенцијал. У време свог настанка, људи који су имали приступ Интернету називали су себе „нетизансима”. Затим се појавио феномен „секонд лајф“ (други живот), где можете да живите паралелно, ван стварног живота. Блогови су постали затворене заједнице, нека врста секте истомишљеника. Али, као и све остало и Интернет је доживео своју комерцијализацију. Он је велики извор зараде и доказ у шта утопија може да се претвори. „Фејсбук” је слика нашег времена, он не може да замени физички контакт, али боље је и било какав, него никакав. Са друге стране, имате феномен групе зване „Реинбоу фемили”, они су остаци хипи заједнице, то су људи који се окупљају у амбијенту нетакнуте природе, бежећи од технологије. Зато сматрам да утопија, као нада, никада не може бити искорењена. 

Станко Стаменковић      

------------------------------------------------------

Месечеви сокаци од кобасица начињени

Закључак књиге Зорице Ђерговић-Јоксимовић „Утопија, алтернативна историја” посвећен је српском стваралаштву које се бавило утопијом.

Према Јосксимовићевој, корени оригиналног српског доприноса српској утопији налазе се у два средњовековна жанра – у хагиографијама и житијама. У „Житију деспота Стефана Лазаревића”, Константин Филозоф описује земљу Дакију, отаџбину деспота Лазаревића: „ И ова (земља) не само да, слично оној обећаној, точи мед и млеко, него као да је у себе примила и везала четири времена и ваздух и из себе (их) даје осталима”, бележи Константин Филозоф.

Затим у Роману о Александру, познату и под називом Српска Александрида, говори се о макаронским острвима, где живе блажени људи, који себе називају нагомудрим, јер су наги (без) сваке страсти.

Некад популарни писац Милован Видаковић (1780-1841) написао је роман „Љубомир у Јелисијуму”. Јован Стерија Поповић је у свом „Роману без романа” пародирао Видаковићева дела, а Стерија је први пут у домаћу књижевност увео мотив лунарног путовања у комедији „Лажа и паралажа”, у којој је живот на месецу представљен тако што су сокаци „од самих кобасица начињени”.

И Никола Тесла дао је, на почетку Првог светског рата, свој допринос утопијској мисли. Јоксимовићева бележи да је у свом раду „Чудесни свет којег ће створити електрицитет”, описао разноврсне машине и изуме који ће олакшати живот у будућности.

– Али, нажалост, ми не живимо у Теслином чудесном свету електрике, у коме ће, како је он наивно веровао, људски род бити уједињен, а ратови бити немогући јер ће завладати свеопшти мир – закључује Јоксимовићева.

И српски модернизам дао је свој допринос. Тако је Станислав Винавер објавио чудесну збирку прича „Громобран Свемира” (1921). Поред низа других аутора, Зорица Ђерговић-Јоксимовић затим наводи добро познате Пекићеве дистопије „1999.” И „Атлантиду”, а елементе дистопије у српској књижевности налази и у делу Светислава Басаре „Уклета земља”, и истиче да је дело Војислава Деспотова „Европа број два” (1998), прва права утопија у српској књижевности после много година.

С. Б. С.