Utopija je uvek protiv vlasti

Zemlja Dembelija, želja za pravednim, komunističkim društvom,  rajski vrt, eldorado... rečju, utopija. Knjiga Zorice Đergović-Joksimović „Utopija, alternativna istorija” („Geopoetika”, 2009) bavi se čovekovom žudnjom i težnjom da pronađe savršeno mesto za život. Krstareći utopijom, od Homera, preko Platona do Fransisa Bejkona, Orvela i Borislava Pekića, Tomasa Mora, tvorca samog pojma, te manje poznatih autora, kao što je Lazar Komarčić, Zorica Đergović u svojoj knjizi opisuje istorijsku težnju čoveka za bekstvom od istorije, ali i pretakanjem utopije u suvu realnost, koja, gotovo bez izuzetka, završava neslavno, a često i tragično. Ali, to putovanje, između nade, utopije, i straha, distopije, ne prestaje. Kao ni istorija, koja je prati u korak.  

Zorica Đergović-Joksimović predaje književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, 1998. godine odbranila je magistarsku tezu o utopiji u modernom engleskom romanu, delima Oldosa Hakslija, Džordža Orvela i Entonija Bardžisa, a zatim se posvetila daljem istraživanju nepreglednog polja utopije, kojoj su težili i hrišćani i naučnici, teolozi, revolucionari i buntovni umetnici.

Otkud podnaslov „Alternativna istorija” u Vašem delu?

Podnaslov ukazuje na dve stvari, na problematičan odnos između utopije i istorije, jer utopija je čovekova želja da izađe iz carstva nužnosti, često iz društvenog zla. Sa druge strane, istorija se opire i pokušava da suzbije utopiju. Ako se istorija i utopija sveobuhvatno istražuju, dolazimo do zaključka da i utopija sama stvara alternativnu istoriju. Dok se zvanična istorija usredsređuje na fakte, utopija podrazumeva domen snova i mašte. Ona ne samo da upotpunjuje civilizaciju, nego ukazuje na arhetipske principe nade i straha. Iz nade nastaju utopije, a iz straha distopije. Berđajev je jednom rekao da su utopije postale suviše ostvarljive i da se treba okrenuti drugoj tradiciji, istorijskoj.

Postoji snažna umetnička, pa i ljudska potreba za stvaranjem utopije? Opsesivno bavljenje tom temom, i to iz satirične, hrišćanske, naučne vizure?

Prateći istoriju utopije, pratimo stremljenja čitavog čovečanstva, svaki vid mišljenja i delanja. Još od antike i Platonove „Države” postoji želja da se iznađe najbolji način za život. Već u ranom hrišćanstvu postoje elementi utopije, pokušaj stvaranja trajnijeg modela organizovanja društva. Zatim, sa razvojem nauke, dolazi do plodotvornog preplitanja utopije i razuma, kao što je slučaj u delu Fransisa Bejkona „Nova Atlantida”. Čitavi 18. i 19. vek zasnovani su na stremljenju ka tehnološkom raju, upotrebi mašina u smislu utopije, ona postaje materijalistička. U 20. veku, dobijamo nove modele i naučnu fantastiku.Pogrešna je pretpostavka da je utopija samo levičarski fenomen. U srednjem veku su postojale verske sekte koje su objedinjavale utopiju i veru. I još starije, Aristofanove komedije bavile su se utopijom iz satiričnog ugla. U „Pticama” se opisuje utopijski „Kukumaglaj”, grad ptica, a u „ženama u Narodnoj skupštini”  što je neka vrsta ženskog komunizma.

Jedna utopija, komunistička, doživela je krah, imala je katastrofalne posledice. Šta se dešava kada se utopija iz mašte prelije u surovu stvarnost?

Kada je u pitanju komunizam, nastao iz sovjetske revolucije, koji se zatim proširio na druge narode, ti sistemi su opstajali, ali su se vremenom pretvarali u svoju suprotnost. Nije samo komunizam propao, nijedna utopija nije opstala, ona ne može da opstane jer je njena priroda takva, dolazi iz sfere snoviđenja. Ursula Legvin govori da jedna ideologija sa zadatim sistemom vrednosti ne može da preživi, jer se stvara okoštali sistem, on mora da postane evolucija. I drugo, kao što rekoh, imamo otpor istorije, čak i u najmanjim pokušajima stvaranja utopije. U Engleskoj je postojala verska sekta, digeri, vlasti su učinile sve da ih spreče u delovanju. Utopija je i subverzivna, jer je uvek upućena protiv vladajuće garniture.

Svedoci smo kraha jedne utopije, liberalnog kapitalizma?

Fukujama je govorio o kapitalizmu sa visokim stepenom demokratije kao idealom. Opet, to je odnos istorije i utopije. Tako je prošao i liberalni kapitalizam. Recimo, evropska zajednica, iz naše vizure, može se objasniti željom za utopijom, pa i sama Evropa je stvorila tu utopiju, zbog posledica Prvog i Drugog svetskog rata. A 20. vek je vek distopije, u kojima su stvarana najznačajnija dela iz tog domena, Hakslija, Zamjatina i Orvela.

Da li je u modernom svetu, u kojem vlada Internet, a praktično je jedina razvojna grana društva munjeviti protok informacija, utopija moguća?

Pa, i sam Internet poseduje ogroman utopijski potencijal. U vreme svog nastanka, ljudi koji su imali pristup Internetu nazivali su sebe „netizansima”. Zatim se pojavio fenomen „sekond lajf“ (drugi život), gde možete da živite paralelno, van stvarnog života. Blogovi su postali zatvorene zajednice, neka vrsta sekte istomišljenika. Ali, kao i sve ostalo i Internet je doživeo svoju komercijalizaciju. On je veliki izvor zarade i dokaz u šta utopija može da se pretvori. „Fejsbuk” je slika našeg vremena, on ne može da zameni fizički kontakt, ali bolje je i bilo kakav, nego nikakav. Sa druge strane, imate fenomen grupe zvane „Reinbou femili”, oni su ostaci hipi zajednice, to su ljudi koji se okupljaju u ambijentu netaknute prirode, bežeći od tehnologije. Zato smatram da utopija, kao nada, nikada ne može biti iskorenjena. 

Stanko Stamenković      

------------------------------------------------------

Mesečevi sokaci od kobasica načinjeni

Zaključak knjige Zorice Đergović-Joksimović „Utopija, alternativna istorija” posvećen je srpskom stvaralaštvu koje se bavilo utopijom.

Prema Josksimovićevoj, koreni originalnog srpskog doprinosa srpskoj utopiji nalaze se u dva srednjovekovna žanra – u hagiografijama i žitijama. U „Žitiju despota Stefana Lazarevića”, Konstantin Filozof opisuje zemlju Dakiju, otadžbinu despota Lazarevića: „ I ova (zemlja) ne samo da, slično onoj obećanoj, toči med i mleko, nego kao da je u sebe primila i vezala četiri vremena i vazduh i iz sebe (ih) daje ostalima”, beleži Konstantin Filozof.

Zatim u Romanu o Aleksandru, poznatu i pod nazivom Srpska Aleksandrida, govori se o makaronskim ostrvima, gde žive blaženi ljudi, koji sebe nazivaju nagomudrim, jer su nagi (bez) svake strasti.

Nekad popularni pisac Milovan Vidaković (1780-1841) napisao je roman „Ljubomir u Jelisijumu”. Jovan Sterija Popović je u svom „Romanu bez romana” parodirao Vidakovićeva dela, a Sterija je prvi put u domaću književnost uveo motiv lunarnog putovanja u komediji „Laža i paralaža”, u kojoj je život na mesecu predstavljen tako što su sokaci „od samih kobasica načinjeni”.

I Nikola Tesla dao je, na početku Prvog svetskog rata, svoj doprinos utopijskoj misli. Joksimovićeva beleži da je u svom radu „Čudesni svet kojeg će stvoriti elektricitet”, opisao raznovrsne mašine i izume koji će olakšati život u budućnosti.

– Ali, nažalost, mi ne živimo u Teslinom čudesnom svetu elektrike, u kome će, kako je on naivno verovao, ljudski rod biti ujedinjen, a ratovi biti nemogući jer će zavladati sveopšti mir – zaključuje Joksimovićeva.

I srpski modernizam dao je svoj doprinos. Tako je Stanislav Vinaver objavio čudesnu zbirku priča „Gromobran Svemira” (1921). Pored niza drugih autora, Zorica Đergović-Joksimović zatim navodi dobro poznate Pekićeve distopije „1999.” I „Atlantidu”, a elemente distopije u srpskoj književnosti nalazi i u delu Svetislava Basare „Ukleta zemlja”, i ističe da je delo Vojislava Despotova „Evropa broj dva” (1998), prva prava utopija u srpskoj književnosti posle mnogo godina.

S. B. S.