Беже и Ујгури и Кинези

Хиљаде житеља Урумћија јуче нису протестовале против супротстављене етничке заједнице већ су испуниле аутобуске и железничке станице у покушају да побегну из главног града кинеске провинције Синђијанг. У огромним редовима за аутобуске и железничке карте ка Кашгару, културној и верској престоницу Синђијанга, углавном чекају припадници ујгурске муслиманске заједнице уплашени да ће уколико остану у Урумћију бити на мети разљућених Хан Кинеза.

После пет дана немира између Хан Кинеза и Ујгура, на улицама нема сукоба ни групица људи који иду са дрвеним моткама, каменицама и металним шипкама, али зато међу обема етничким заједницама влада међусобни страх од насиља. Док Хан Кинези страхују од тога да ће Ујгури организовати терористичке нападе, Ујгури сматрају да је кинеска војска и полиција употребила претерану силу приликом протеста прошле недеље и да ће то можда учинити поново.

Незадовољству Ујгура допринело је то што су јуче биле затворене све џамије, при чему је на неким, како извештавају стране агенције, писало: „Идите кући да се молите.” Иако се петком муслимани традиционално окупљају у џамијама, Ујгурима је то јуче било забрањено.

„Не можемо ништа да ударимо… влада се плаши да ће људи користити веру да подрже три силе”, рекао је за АФП један Ујгур под именом Турсун, који се нашао испред једне од најстаријих џамија у Урумћију око које се налазило стотинак полицајаца.

Термин „три силе”, иначе, кинеске власти користе да означе екстремизам, сепаратизам и тероризам, односно снаге које покушавају да отцепе провинцију Синђијанг од остатка Кине. Међуетнички сукоби у којима је, према подацима званичног Пекинга, погинуло 156 особа, а повређено 10.80, према свему судећи, образложење су за распиривање међусобног страха код оба народа.

Иако званичници у Урумћију тврде да су гужве на аутобуским и железничким станицама резултат тога да студенти иду кући на летњи распуст, дописници страних медија извештавају да су гужве због тога што многи покушавају да побегну из овог града, при чему је засад то учинило 10.000 људи.

„Једноставно, сувише је ризично да се остане овде. Уплашени смо од насиља”, каже Су Ћиген (23), грађевински радник из централне Кине, који већ пет година живи у Урумћију, а сада покушава да купи аутобуске карте за себе и своју жену.

Ројтерсов дописник извештава да већина Ујгура тражи карте за културну и верску престоницу Синђијанга и древни град на „Путу свиле”, али и за остале већински ујгурске градове на југу Синђијанга. Упркос томе што су у тим градовима знатно лошији услови живота и знатно мање има радних места у односу на Урумћи, поједини Ујгурци тврде да се никада неће вратити.

„Не желим да напустим свој посао, али се плашим тога да будем ухапшен или нападнут. Рекао сам својој девојци да се нећемо вратити, али мислим да хоћемо. Кашгар је дом, али тамо за нас нема живота”, каже Муталифу, млади продавац одеће.

Према речима Ахмеда Јана, лекара ујгурске националности, многи Ујгури које су напали Хан Кинези били су млади људи, или из Урумћија или са сиромашног југа.

„Оне које сам видео били су младићи без наде, без посла, без образовања. Без шансе за посао као што је мој”, каже он и додаје да не подржава убијање, али да толики бес мора да има одређени разлог.

Тренутак огромне потражње на аутобуским станицама и на железничкој најбоље су искористили тапкароши, тако да карте достижу и петоструко већу цену у односу на уобичајену. Како репортер АФП извештава, тапкарош под надимком Ванг продаје возне карте за Кашгар, који је удаљен 1.000 километара, за чак 500 јуана (око 50 евра) иако им је званична цена 100 јуана.

Премда Хан Кинези чине убедљиву већину (92 одсто) у Кини, али већину и у Урумћију, и међу припадницима ове етничке заједнице приметан је страх. У разговору са репортером АФП-а кинески радник Чанг Ронг сведочи како се са својом женом и младом ћерком сакрио од нереда у једном јефтином хотелу у главном граду Синђијанга. Иако је путовао 3.400 километара до Урумћија како би нашао посао и боље услове живота, и то по сваку цену, Чанг и његова породица су у страху принуђени да се врате у родни град на југозападу Кине. Седећи на два кофера, Чанг пребројава новац који му је преостао, у нади да ће имати за карте до родног града.

„Имамо петогодишњу ћерку и не можемо овде да останемо с њом”, каже Чангова супруга.

Ћи Фенглонг, припадник већинских Хан Кинеза, путовао је више од 240 километара до Урумћија како би дошао по своју девојку.

„Мислили смо да је боље да се она врати кући”, рекао је Ћи непосредно пре уласка аутобус, држећи за руку своју девојку.

Ипак, многи немају средстава да оду из Урумћија и кажу да ће упркос страху остати у граду у којем још влада међуетничка напетост.