Пасош за све

Суочени са огромном жељом и потребом потомства да упозна бели свет, и ми најзад одлучисмо да извадимо путне исправе. „Пасош за све!” – прогласили смо и назив акције који симболично означава намеру да сви чланови породице добију нову биометријску књижицу за путовање у иностранство. Ако изузмемо труцкање до Авале за Ђурђевдан, нисмо путовали – не памтим. Поготово не „преко гране”.

Највише „освојених” печата у досадашњим црвеним и плавим свешчицама има баба – чак 329! – што је и логично ако се узме у обзир да је највећи део живота провела у благостању комунизма. Често нам прича да је путовала кад год не би радила. А пошто се у то време мало радило – нон-стоп је зујала. Кофери су јој били вечито отворени и спремни за покрет! Европу је обишла уздуж и попреко, а „оверила” је и остале континенте и велика острва, осим Новог Зеланда. И ту би стигла да се авион за „крај света” 1959. није вратио са пола пута до Тутукаке због урагана на Пацифику...

Супруга и ја смо већ „изданци” позног социјализма и „прецвале руже” транзиције. Пре „последњих сукоба” и десетогодишњег гушења у диму барута стигли смо да „омиришемо” неколико градова у најближем европском окружењу. Да нас није захватио вртлог ратног урагана, сигурно бисмо видели и Кубу. Сањарили смо како забадамо сламчицу у рум коктел с аромом кокоса, цугамо и певушимо „Чан-чан” на сребрном песку, а сунце Кариба нас опија... И сад се – као неког прошлог живота – са сетом присећамо „обијања” париских музеја и бистроа, радњица по Трсту и Падови, шнирања по Будимпешти и роњења у Егејском мору...

А ево – стасала деца! Већ средњошколци, а даље од Космаја нос нису промолили, не рачунајући екскурзије до Копаоника, Новог Сада и Ниша. Неће ни да чују да пропусте тродневни излет са друштвом до Беча у августу. Пола године увелико прикупљамо паре! Али како доћи до најновијег пасоша?

Као експерт за кризне ситуације – си-ви ми је пун чекања у разним редовима: пред „банкама” Дафине и Језде, за млеко, шећер, уље, улазнице за дерби, сајам еротике... – неколико дана и ноћи обилазио сам „жариште” да „оњушим” терен. Народ чека од поноћи до раног јутра! Покушао сам и сам да добијем број, али нисам био те среће. После осмочасовног „укопавања”, то јест „обезбеђивања положаја” испред МУП-а, око десет изјутра „на јуриш” сам пробио обруч и крочио у српску државну институцију.

„Нестало бројева! Дођите сутра...” сачекала ме добродошлица. Ухватио сам се као крља за шалтер. То стварно није нормално! Српска служба – а турски се кафенише! Сркуће се, пућка, тороче, доручкује... Најлаганије што могу, као да су слободни јогини-летачи, премећу документа, консултују се, разговарају телефоном са милима и драгима код куће... Мало-мало, иза леђа „другарица” створи се униформисани колега са хрпом папира уже и шире фамилије, пријатеља и познаника. Веза као таква део је наше традиције и менталног склопа. Ко нема везу, или ће чекати до бесвести, или неће видети Грчку! О „граду светлости” да и не говоримо! Шалтеруше су озбиљно схватиле да су сервис државе Србије. Што оне да буду ефикасније од народних посланика? Па где би их то довело! У Европу? Па да онда не сме да им „падне систем”! Сада, док смо још пред вратима Европске уније, систем може да пада до миле воље. Ако му се хоће, може комотно и да се не диже... Ко му па брани! А док је систем изнад појединца, грађанин ће чекати на киши, сунцу и ветру. Делиће му се бројеви. Купончићи. Тачкице и флекице. Довијаће се да ухвати друга Перића кад крене ујутру у станицу на посао... Чекај, море, кад поменух друга Перића...

Ни друг Перић није као што је некад био. Погосподио се! Средио ми пасоше само за децу. Добро је, нека бар клинци већ једном пређу „црту”. Плашим се да то не буде путовање у једном правцу.

Дарко Калезић