ТАМА НАД ДАНИМА ЗОРЕ

Ирански председник Махмуд Ахмадинежад успео је у нечем готово незамисливом: из нехата је нагнао све и у земљи и у свету да се с њим сложе.

Тврдокорни конзервативац, чији је други мандат велики број Иранаца оспорио у крвавом запису са техеранских улица, у првом говору после потврде победе на председничким изборима изјавио је да 12. јуни означава „нови почетак“ и да његова влада отвара „нову еру“.

Несумњиво тачно. С тим што се милиони Иранаца плаше „новог почетка“ најављеног бруталним обрачунима са присталицама реформи, док добар део света страхује да се нуклеарне амбиције „нове ере“ не оваплоте у облику атомске бомбе.

Потом је миљеник намргођених ајатолаха под црним турбанима – овога пута не из нехата већ осмишљеним цинизмом – потврдио да не треба очекивати промене курса. Рекао је да су спорни избори били „најслободнији“ на свету!

Машала, сајед Ахмадинежад! Више уопште не сумњам у Вашу личну храброст, мада Ваша изјава заслужује друге квалификативе које не користим због законских прописа о уважавању страних државника.

Пошто су избори били „најслободнији на свету“, Ахмадинежаду је било лако да растумачи нереде: демонстранте су завели „спољни непријатељи“ покушавајући да потцене иранске потенцијале.

Иранци јесу потценили потенцијал који је Ахмадинежаду прирастао за срце – репресивни. Тек када су увидели да режим не преза од тјенанменовске бруталности, опозициони лидери су позвали своје симпатизере да се после 20 мртвих и најмање хиљаду ухапшених повуку са улица.

Што се Запада тиче, уопште не сумњам да има огромну жељу да види леђа туробним ајатоласима чија идеолошка амбиција, теолошка ригидност и персијска тврдоћа ометају њихове геостратешке, посебно енергетске интересе.

Уз подршку сунитских ривала шиитског Ирана као што су Саудијска Арабија и Египат, Запад свакако покушава да искористи моментум. Критике Техерана нису ослобођене дволичности. Иранским вођама се пребацује све што се многим лидерима у суседству прећуткује.

Узвраћајући Западу, Ахмадинежад се, уз позадинску подршку врховног вође ајатолаха Али Хамнеија, ослања на препознатљиве и толико пута виђене флоскуле о завери споља. Говори се о агентима ЦИА и МИ6, о улози Би-Би-Сија.

Да не дужим. Имали смо искуства са страним плаћеницима.

То и јесте опасна разделина пред којом је сада ирански врх. Уколико не схвати да су захтеви за реформама кренули изнутра, а не споља, уколико не разуме да велики број Иранаца не тражи промену система већ испуњење обећања исламске револуције, онда су Хамнеи и Ахмадинежад у озбиљном проблему.

У Ирану сви стубови власти морају да буду усаглашени са исламским законима, шарији. Кључни аспект шарије јесте да је она дата светом књигом Кураном. У законе се претвара људском интерпретацијом.

У Исламској Републици је конзервативна школа створила законе који дефинишу националну психу, политику и место у свету. Ипак, још од првог реформског председника Мохамада Хатамија јављају се захтеви за новим тумачењима.

„Судбина друштвеног престижа религије данас и сутра зависиће од наше интерпретације вере на начин који не сме да буде супротстављен слободама... мислим слободи опозиције. Није слобода ако су слободни само они који се слажу са онима на власти“, судбински је Хатами још 1988. предвидео будућност.

Већ у почетку протеста и крвавих нереда било је јасно да „зелена револуција“ опозиционог кандидата мир Хосеин Мусавија нема намеру да руши Хомеинијеву. Чак и да хоће, не може. За разлику од времена обарања шаха, државни апарат репресије је моћан, бројан и – лојалан.

Милиони Иранаца, поносни на достигнућа своје државе под санкцијама, очекују само више слобода и успешније руковођење земљом. Конзервативци то не схватају.

На захтев Мусавија да се успостави правда „какву обећава Куран“, режим једине теократске државе света узвраћа на начин који није далеко од бруталне деспотије шаха Резе Пахлавија.

Хапсе се демонстранти који тврде да су избори покрадени. Плашим се да затвор Евин, који сам обишао када је „ослобођен“ фебруара 1979, није много бољи од онога што сам тада видео. А то је нешто најсуровије икад доживљено.

Појављују се нове „судије за вешање“. Памтим под тим именом ајатолаха Халхалија пре три деценије. Сада ајатолах Ахмед Хатами тражи да „без милости“ буду кажњени лидери протеста јер су ушли у „рат са Алахом“.

Хусеин Шаријатмадари, уредник листа блиског конзервативном врху, захтева да Мусави и Хатами буду оптужени и суђени за „страшне злочине“. Подразумевају се „одговарајуће казне“. У Ирану се зна шта то значи.

Тврдокорни круг око шиитских свештеника „руханија“, неуких али милитантних цивилних конзервативаца попут Ахмадинежада, ветерана Револуционарне гарде и милиције Басиџа, контролисаног судства и медија, заборавља шта је пре 46 година рекао Мохамед Мосадек, ирански национални симбол кога је оборила ЦИА: „Ниједна нација не иде нигде под сенком диктатуре“.

Уколико не уважи захтеве младих Иранаца, студената и жена, уколико не обједини подељену земљу у складу са функцијом која му налаже да успостави балансе и очува револуцију, ајатолаху Хамнеију прети опасност да се претвори у шаха под турбаном.

Они који су били против Ахмадинежада сада ће бити његови још жешћи противници. И добијају на броју. Зелени барјаци поново се појављују на улицама, па је легитимитет Исламске Републике озбиљно уздрман отвореним испољавањем незадовољства и нејединства.

Иран је подељен. Народ, његове политичке елите, чак и свештенство сврстало се на једну, односно другу страну. Може ли живот да се врати у нормалу?

Завладала је потмула тишина. Угрожено је „Десет дана зоре“, како се означавају фебруарски период Хомеинијеве револуције 1979. Прете дуги дани таме.

Коментатори обично кажу да „ствари више никада неће бити исте“. Да ли ће се и када Иран променити? Београд је имао велике демонстрације 1996. али је на квалитативну промену чекао још четири године. Колико је то по персијском календару?