РАДА ТРАЈКОВИЋ

Прича о наталитету у свима нама увек буди предвидљиве асоцијације. Предвидљивост ових асоцијација, ипак, не треба да умањи важност тема које овај концепт отвара свакога пута (а тих пута је врло много) када се нађе на дневном реду неке дискусије. Здраворазумска дефиниција наталитета дефинише овај концепт као једноставну математичку једначину која упоређује број рођених са бројем умрлих грађана или чланова једног народа, државе, насеља или, пак, само једне породице. Овај једноставни број својом једноставношћу говори много: он открива животни потенцијал једне социјалне ћелије и здравље њеног организма.

Тај једноставни број такође открива (или скрива) и судбину жене. Многи социјални критичари примећују да је историја увек исписана на телу жене. Њен статус у једном друштву открива много. Слобода која јој је додељене открива, на пример, секуларност једне социјалне заједнице. Свака вероисповест у мањој или већој мери пропагира рађање и обесхрабрује индивидуалну одлуку једне жене да ли ће или не на свет донети још једно дете. Али чак и овакав тотални приступ рађању почиње да се доводи у питање кад се сагледају сви позитивни и негативни аспекти неконтролисаног наталитета. Неминовно ојачава глобални консензус да стопа наталитета не би требало да буде нити превелика нити премала већ оптимална за развој и напредак једног друштва. А да би је одржали у оптималним границама, социјални актери је морају контролисати.

Комбинација виталитета и (р)еволуционарне снаге младост са традиционализмом и мудрошћу старости је неопходна за стабилан раст социјалног капитала једног друштва. Прејако или преслабо присуство једне или друге променљиве доноси дисбланс, нестабилност и проблеме. Социјалне последице овакве неједначине могу бити далекосежне: од сиромаштва и лоше здравствене заштите до лимитираних могућности за образовање и запослење. Фрустрирани потенцијал младости и немоћ мудре старости једне државе под оваквим условима звучи као сценарио за апсолутну пропаст. Злоупотреба наталитета, нарочито његово инструменталисање у политичке сврхе, стога јесте веома ризично и неодговорно деловање које се поиграва не само глобалним социјалним прогресом и економским стандардом једног друштва већ и индивидуалним судбинама људи који, као последица оваквих грандиозних калкулација, немају могућности да створе нормалне околности за свој породични живот. Улога мајке и племенитост исте, стога, постају девалвиране.

Рођење детета свакој мајци треба да представља радост и нову могућност да неког воли безусловно и да том својом безусловном љубављу да потпору једом новом бићу. То биће ће можда једног дана дати своју потпору једном другом бићу и тако у недоглед. Ипак, овај ланац социјалне регенерације, не треба да буде само још један функционалан процес, већ нешто много веће: љубав и посвећеност мајчинства и племенитост породичне мисије. Искуство мајчинства, стога, не сме бити загађено социјалним притисцима, несигурностима и условљавањима. Иако је социјална конотација породичног живота очигледна и важност породице као социјалне ћелије неоспорна, не сме се заборавити да је посао мајке једна врло суптилна дисциплина која прожима све њено биће.

Професор