Штрајковима траже помоћ владе

У опису посла Расима Љајића обично су најтежи задаци. Тако и сада министар за рад и социјалну политику држи у рукама вреле кромпире радничких протеста који постају све бројнији, масовнији и радикалнији. Љајић признаје да влада „нема универзални рецепт којим би смирила двадесетак актуелних штрајкова, у којима су разлози у основи слични, али је сваки случај специфичан, па је неопходно наћи базични косензус са синдикатима и послодавцима”.

Има ли влада стратегију за смиривање ситуације? Размишљате ли о томе?

Наравно. Најважнија је помоћ привреди и очување основних привредних потенцијала у периоду после изласка из кризе, очување постојећих радних места и борба да буде што мањи број оних који ће бити отпуштени због последица глобалне економске кризе. Важно је помоћи онима који остану без посла.

Нисте још исцрпели сва решења за помоћ овим људима који су остали без посла и зарада, а неки и без предузећа?

Апсолутно није све исцрпљено. Влада ће и даље, зависно од ситуације, доносити одређене мере, посебно у одржавању ликвидности привреде.

Зашто су протести у последње време постали толико радикални? Раније није било самоповређивања, гладовања до ивице смрти, лежања на прузи, блокаде виталних саобраћајница...

Постоји неколико разлога, цео пакет за радикализацију протеста, на начине који досад нису били код нас познати. Прво, долазе на наплату рачуни за погрешне одлуке из прошлости. Мислим на неуспешну приватизацију многих предузећа. Друго, велики број људи осећа све већу бесперспективност због ове кризе и сматра да једино радикалним протестима може да скрене пажњу на себе. Треће, овај радикални образац већ је наметнут као једини модел на који ће влада реаговати.

Видите ли ту простор за деловање неких политичких групација?

Има политизације, али не у свим случајевима. У већини су то ипак изворно раднички протести. У одређеном броју случајева, има покушаја да се ово социјално незадовољство политички инструментализује.

Како се осећате када изађете на терен и суочите се с тако тешким случајевима?

Јако ми је тешко, најчешће одболујем сваки тај контакт. Почев од тога што самохране мајке морају за 200 динара да чисте комшијске куће да би купиле деци хлеб и млеко или кад су брачни парови запослени у предузећима која су у стечају или су лоше приватизована. Али, најгоре је кад треба да саопштите људима да не могу да очекују помоћ и решење. Ево, пре неколико дана смо разговарали са радницима „7. јула” из Куршумлије и од њих чули да су им и штекери из зидова извађени, да је купац фабрике однео све! Остали су само голи зидови и нема наде да ће та фабрика икад више да ради. Имамо и пример када је власник, за један викенд, натоварио комплет машине на камион и одвезао их у Румунију, где их је ставио у производњу.

Ко је тај власник?

Не бих сад помињао имена.

Када Вам је било најтеже?

Тешко је издвојити, али памтим када су ме пробудили у три сата ноћу да разговарам с радницима „Робних кућа”, који су блокирали Улицу кнеза Милоша. Хтели су само са мном да разговарају. Није ми било лако ни када сам ишао да разговарам с радницима који су блокирали пругу у Лапову. Све је то за мене пут у непознато. Не знате да ли ће вам звиждати или вам опсовати нешто. Али, то је најмања штета у свему... Морате у тим ситуацијама да ходате по јајима да не бисте повредили људе.

Према подацима владе, 19 одсто приватизација у Србији је неуспешно. Да ли је део решења у претресању уговора, односно превентивном спречавању злоупотреба о којима сте и сами говорили?

Слажем се да треба деловати превентивно, о чему сведочи и податак да је до сада 480 приватизација поништено. Кренули смо у том правцу, оснивањем једног трипартитног тела на нивоу Социјално-економског савета, укључивањем синдиката и послодаваца. Идеја је да обилазимо фирме широм Србије, компаније, приватизована предузећа и да разговарамо и са синдикатима и с пословодством, како бисмо спречили настанак већих проблема од оних које тренутно имају. Важно је и то што смо формирали један буџетски фонд у који се сливају средства од смањења плата у државној администрацији, која би се усмеравала најугроженијим категоријама становништва, а посебно радницима који остају без посла.

Мислите да контролна функција државе није заказала?

Ја то не тврдим. У аукцијским приватизацијама, према уговорима о приватизацији, држава контролише рад предузећа током две године, а у тендерским пет. Обично се у том периоду послодавци понашају сходно уговорима које су потписали. Али, проблем је у томе што послодавци најчешће, већ првог месеца по истеку овог рока почињу да закидају раднике на платама, неуплаћивањем доприноса... Очито је да намера онога ко је купио то предузеће није била да настави производњу, већ да се дочепа имовине, земљишта, добре локације. То и уради, чим истекне период државне контроле.

Кад прође двогодишњи, односно петогодишњи,  медени месец између државе и нових власника, и они добију одрешене руке, сав гнев због њиховог неодговорног понашања сручује се на главу и вама у влади. Шта ћете чнинити да бар то спречите?

Да, проблеми по правилу и настају чим прође тај медени месец. Морамо да јачамо ове друге механизме, кроз инспекције, да буквално приморамо послодавце, односно власнике да поштују Закон о раду. То што је неко приватизовао предузеће и што је испоштовао одредбе уговора током две године, не значи да престају права радника после тог периода. Држава ће штитити раднике кроз механизме које има. Ту треба појачати све могуће контроле – пореске управе, инспекције рада и свих других органа.

Бојан Билбија