Štrajkovima traže pomoć vlade

U opisu posla Rasima Ljajića obično su najteži zadaci. Tako i sada ministar za rad i socijalnu politiku drži u rukama vrele krompire radničkih protesta koji postaju sve brojniji, masovniji i radikalniji. Ljajić priznaje da vlada „nema univerzalni recept kojim bi smirila dvadesetak aktuelnih štrajkova, u kojima su razlozi u osnovi slični, ali je svaki slučaj specifičan, pa je neophodno naći bazični kosenzus sa sindikatima i poslodavcima”.

Ima li vlada strategiju za smirivanje situacije? Razmišljate li o tome?

Naravno. Najvažnija je pomoć privredi i očuvanje osnovnih privrednih potencijala u periodu posle izlaska iz krize, očuvanje postojećih radnih mesta i borba da bude što manji broj onih koji će biti otpušteni zbog posledica globalne ekonomske krize. Važno je pomoći onima koji ostanu bez posla.

Niste još iscrpeli sva rešenja za pomoć ovim ljudima koji su ostali bez posla i zarada, a neki i bez preduzeća?

Apsolutno nije sve iscrpljeno. Vlada će i dalje, zavisno od situacije, donositi određene mere, posebno u održavanju likvidnosti privrede.

Zašto su protesti u poslednje vreme postali toliko radikalni? Ranije nije bilo samopovređivanja, gladovanja do ivice smrti, ležanja na pruzi, blokade vitalnih saobraćajnica...

Postoji nekoliko razloga, ceo paket za radikalizaciju protesta, na načine koji dosad nisu bili kod nas poznati. Prvo, dolaze na naplatu računi za pogrešne odluke iz prošlosti. Mislim na neuspešnu privatizaciju mnogih preduzeća. Drugo, veliki broj ljudi oseća sve veću besperspektivnost zbog ove krize i smatra da jedino radikalnim protestima može da skrene pažnju na sebe. Treće, ovaj radikalni obrazac već je nametnut kao jedini model na koji će vlada reagovati.

Vidite li tu prostor za delovanje nekih političkih grupacija?

Ima politizacije, ali ne u svim slučajevima. U većini su to ipak izvorno radnički protesti. U određenom broju slučajeva, ima pokušaja da se ovo socijalno nezadovoljstvo politički instrumentalizuje.

Kako se osećate kada izađete na teren i suočite se s tako teškim slučajevima?

Jako mi je teško, najčešće odbolujem svaki taj kontakt. Počev od toga što samohrane majke moraju za 200 dinara da čiste komšijske kuće da bi kupile deci hleb i mleko ili kad su bračni parovi zaposleni u preduzećima koja su u stečaju ili su loše privatizovana. Ali, najgore je kad treba da saopštite ljudima da ne mogu da očekuju pomoć i rešenje. Evo, pre nekoliko dana smo razgovarali sa radnicima „7. jula” iz Kuršumlije i od njih čuli da su im i štekeri iz zidova izvađeni, da je kupac fabrike odneo sve! Ostali su samo goli zidovi i nema nade da će ta fabrika ikad više da radi. Imamo i primer kada je vlasnik, za jedan vikend, natovario komplet mašine na kamion i odvezao ih u Rumuniju, gde ih je stavio u proizvodnju.

Ko je taj vlasnik?

Ne bih sad pominjao imena.

Kada Vam je bilo najteže?

Teško je izdvojiti, ali pamtim kada su me probudili u tri sata noću da razgovaram s radnicima „Robnih kuća”, koji su blokirali Ulicu kneza Miloša. Hteli su samo sa mnom da razgovaraju. Nije mi bilo lako ni kada sam išao da razgovaram s radnicima koji su blokirali prugu u Lapovu. Sve je to za mene put u nepoznato. Ne znate da li će vam zviždati ili vam opsovati nešto. Ali, to je najmanja šteta u svemu... Morate u tim situacijama da hodate po jajima da ne biste povredili ljude.

Prema podacima vlade, 19 odsto privatizacija u Srbiji je neuspešno. Da li je deo rešenja u pretresanju ugovora, odnosno preventivnom sprečavanju zloupotreba o kojima ste i sami govorili?

Slažem se da treba delovati preventivno, o čemu svedoči i podatak da je do sada 480 privatizacija poništeno. Krenuli smo u tom pravcu, osnivanjem jednog tripartitnog tela na nivou Socijalno-ekonomskog saveta, uključivanjem sindikata i poslodavaca. Ideja je da obilazimo firme širom Srbije, kompanije, privatizovana preduzeća i da razgovaramo i sa sindikatima i s poslovodstvom, kako bismo sprečili nastanak većih problema od onih koje trenutno imaju. Važno je i to što smo formirali jedan budžetski fond u koji se slivaju sredstva od smanjenja plata u državnoj administraciji, koja bi se usmeravala najugroženijim kategorijama stanovništva, a posebno radnicima koji ostaju bez posla.

Mislite da kontrolna funkcija države nije zakazala?

Ja to ne tvrdim. U aukcijskim privatizacijama, prema ugovorima o privatizaciji, država kontroliše rad preduzeća tokom dve godine, a u tenderskim pet. Obično se u tom periodu poslodavci ponašaju shodno ugovorima koje su potpisali. Ali, problem je u tome što poslodavci najčešće, već prvog meseca po isteku ovog roka počinju da zakidaju radnike na platama, neuplaćivanjem doprinosa... Očito je da namera onoga ko je kupio to preduzeće nije bila da nastavi proizvodnju, već da se dočepa imovine, zemljišta, dobre lokacije. To i uradi, čim istekne period državne kontrole.

Kad prođe dvogodišnji, odnosno petogodišnji,  medeni mesec između države i novih vlasnika, i oni dobiju odrešene ruke, sav gnev zbog njihovog neodgovornog ponašanja sručuje se na glavu i vama u vladi. Šta ćete čniniti da bar to sprečite?

Da, problemi po pravilu i nastaju čim prođe taj medeni mesec. Moramo da jačamo ove druge mehanizme, kroz inspekcije, da bukvalno primoramo poslodavce, odnosno vlasnike da poštuju Zakon o radu. To što je neko privatizovao preduzeće i što je ispoštovao odredbe ugovora tokom dve godine, ne znači da prestaju prava radnika posle tog perioda. Država će štititi radnike kroz mehanizme koje ima. Tu treba pojačati sve moguće kontrole – poreske uprave, inspekcije rada i svih drugih organa.

Bojan Bilbija