Хитлеров „невидљиви” бомбардер

Са својим глатким и елегантним цртама могао би да буде прототип неког стелт (невидљивог) бомбардера будућности. Међутим, ово „летеће крило” обликовали су нацисти, 30 година пре него што су Американци са успехом развили технологију избегавања радара.

Тим данашњих инжењера успео је да на основу нацрта реконструише „хортен Хо 2-29”, и то са невероватним успехом и резултатима. Показало се да је био бржи и ефикаснији од било ког другог авиона из тог периода, а његове моћи скривања од радара веома успешне.

Стручњаци су уверени да је, у случају да је било више времена, масовна примена ове летелице могла да промени ток рата.

Када је први пут направљен и тестиран у ваздуху у марту 1944, имао је већи домет и брзину од било ког другог авиона до тада конструисаног и био је прва летелица која је користила стелт технологију коју сада имају амерички бомбардери Б-2.

Хитлерови инжењери су, срећом, направили само три прототипа и нису могли да почну индустријску производњу пре почетка инвазије савезника.

Познато је да је немачка технолошка стручност за време рата, од панцер тенкова до ракета В-2, била далеко испред савезничке. Међутим, до 1943, нацистичка врховна команда страховала је да су ратна збивања ишла на њену штету и кренула је са очајничким покушајима за стварање новог оружја које је требало да окрене ситуацију у корист Немаца.

Нацистички бомбардери лоше су пролазили у сусретима са брзим и маневарски способнијим авионима „спитфајер” и другим савезничким борбеним летелицама.

Хитлер је, такође, желео да направи бомбардер који би могао да стигне до Сједињених Америчких Држава.

Године 1943. командант Луфтвафеа Херман Геринг захтевао је од инжењера да направе бомбардер који би испунио његове захтеве „1.000–1.000–1.000” – да има носивост 1.000 килограма током 1.000 километара дугог лета и да развија брзину од 1.000 километара на сат.

Двојица пилота, браћа Реимар и Валтер Хортен, предложили су дизајн „летећег крила” на коме су годинама радили. Били су уверени да би такав авион могао да испуни Герингове захтеве.

Конструкција прототипа почела је 1944. у Гетингену, у Немачкој. Централи део био је направљен од заварене челичне цеви, а покретао га је мотор „бе-ем-ве 003”. Најзначајнија иновација била је идеја Реимара Хортена да је обложи мешавином прашине дрвеног угља и лепка за дрво. Сматрао је да ће електромагнетски таласи радара бити апсорбовани и да ће, у споју са тако направљеном површином авиона, летелица бити готово невидљива за детекторе радара.

Био је то исти метод који су Американци касније, почетком осамдесетих, користили за свој први невидљиви авион, Ф-117А „најтхок”. Летелица је била прекривена бојом која апсорбује таласе радара са високим садржајем графита, слично хемијском саставу ћумура.

После рата Американци су заробили прототип „Хо 2-29с”, као и нацрте и искористили неке од њихових технолошких предности да би побољшали сопствени дизајн.

Стручњаци су, међутим, увек сумњали у тврдње да би „хортен” могао да функционише као невидљива летелица.

Данас, уз помоћ нацрта и јединог преосталог прототипа, фирма „Нортроп-Груман”, која стоји иза бомбардера Б-2, конструисала је реплику „хортена Хо 2-29”. За то им је било потребно 2.500 радних сати и 250.000 долара и мада њихова реплика не може да лети, тестирана је на радар уз помоћ специјалних уређаја за подешавање и изложена електромагнетским таласима.

Тим научника показао је да је летелица, иако не у потпуности невидљива за тип радара који се користио у рату, могла да буде довољно невидљива и довољно брза да стигне до Лондона пре него што је пресретну „спитфајери”.

„Да су Немци имали довољно времена да направе овај авион, то би битно утицало на ток рата”, каже Питер Мартон, стручњак за авијацију из Империјалног ратног музеја у Даксфорду, Кембриџшир.

„Теоријски посматрано, летеће крило представљало је веома ефикасан дизајн летелице који је отпор сводио на минимум. То је један од разлога због кога је постизао велике брзине у понирању и неприметном кретању и достизао невероватно велике домете”, закључује Мартон.

С. Стијовић