Hitlerov „nevidljivi” bombarder

Sa svojim glatkim i elegantnim crtama mogao bi da bude prototip nekog stelt (nevidljivog) bombardera budućnosti. Međutim, ovo „leteće krilo” oblikovali su nacisti, 30 godina pre nego što su Amerikanci sa uspehom razvili tehnologiju izbegavanja radara.

Tim današnjih inženjera uspeo je da na osnovu nacrta rekonstruiše „horten Ho 2-29”, i to sa neverovatnim uspehom i rezultatima. Pokazalo se da je bio brži i efikasniji od bilo kog drugog aviona iz tog perioda, a njegove moći skrivanja od radara veoma uspešne.

Stručnjaci su uvereni da je, u slučaju da je bilo više vremena, masovna primena ove letelice mogla da promeni tok rata.

Kada je prvi put napravljen i testiran u vazduhu u martu 1944, imao je veći domet i brzinu od bilo kog drugog aviona do tada konstruisanog i bio je prva letelica koja je koristila stelt tehnologiju koju sada imaju američki bombarderi B-2.

Hitlerovi inženjeri su, srećom, napravili samo tri prototipa i nisu mogli da počnu industrijsku proizvodnju pre početka invazije saveznika.

Poznato je da je nemačka tehnološka stručnost za vreme rata, od pancer tenkova do raketa V-2, bila daleko ispred savezničke. Međutim, do 1943, nacistička vrhovna komanda strahovala je da su ratna zbivanja išla na njenu štetu i krenula je sa očajničkim pokušajima za stvaranje novog oružja koje je trebalo da okrene situaciju u korist Nemaca.

Nacistički bombarderi loše su prolazili u susretima sa brzim i manevarski sposobnijim avionima „spitfajer” i drugim savezničkim borbenim letelicama.

Hitler je, takođe, želeo da napravi bombarder koji bi mogao da stigne do Sjedinjenih Američkih Država.

Godine 1943. komandant Luftvafea Herman Gering zahtevao je od inženjera da naprave bombarder koji bi ispunio njegove zahteve „1.000–1.000–1.000” – da ima nosivost 1.000 kilograma tokom 1.000 kilometara dugog leta i da razvija brzinu od 1.000 kilometara na sat.

Dvojica pilota, braća Reimar i Valter Horten, predložili su dizajn „letećeg krila” na kome su godinama radili. Bili su uvereni da bi takav avion mogao da ispuni Geringove zahteve.

Konstrukcija prototipa počela je 1944. u Getingenu, u Nemačkoj. Centrali deo bio je napravljen od zavarene čelične cevi, a pokretao ga je motor „be-em-ve 003”. Najznačajnija inovacija bila je ideja Reimara Hortena da je obloži mešavinom prašine drvenog uglja i lepka za drvo. Smatrao je da će elektromagnetski talasi radara biti apsorbovani i da će, u spoju sa tako napravljenom površinom aviona, letelica biti gotovo nevidljiva za detektore radara.

Bio je to isti metod koji su Amerikanci kasnije, početkom osamdesetih, koristili za svoj prvi nevidljivi avion, F-117A „najthok”. Letelica je bila prekrivena bojom koja apsorbuje talase radara sa visokim sadržajem grafita, slično hemijskom sastavu ćumura.

Posle rata Amerikanci su zarobili prototip „Ho 2-29s”, kao i nacrte i iskoristili neke od njihovih tehnoloških prednosti da bi poboljšali sopstveni dizajn.

Stručnjaci su, međutim, uvek sumnjali u tvrdnje da bi „horten” mogao da funkcioniše kao nevidljiva letelica.

Danas, uz pomoć nacrta i jedinog preostalog prototipa, firma „Nortrop-Gruman”, koja stoji iza bombardera B-2, konstruisala je repliku „hortena Ho 2-29”. Za to im je bilo potrebno 2.500 radnih sati i 250.000 dolara i mada njihova replika ne može da leti, testirana je na radar uz pomoć specijalnih uređaja za podešavanje i izložena elektromagnetskim talasima.

Tim naučnika pokazao je da je letelica, iako ne u potpunosti nevidljiva za tip radara koji se koristio u ratu, mogla da bude dovoljno nevidljiva i dovoljno brza da stigne do Londona pre nego što je presretnu „spitfajeri”.

„Da su Nemci imali dovoljno vremena da naprave ovaj avion, to bi bitno uticalo na tok rata”, kaže Piter Marton, stručnjak za avijaciju iz Imperijalnog ratnog muzeja u Daksfordu, Kembridžšir.

„Teorijski posmatrano, leteće krilo predstavljalo je veoma efikasan dizajn letelice koji je otpor svodio na minimum. To je jedan od razloga zbog koga je postizao velike brzine u poniranju i neprimetnom kretanju i dostizao neverovatno velike domete”, zaključuje Marton.

S. Stijović