Китови нису дошли

Специјално за „Политику”
Дана Поинт (Калифорнија), јула – Видети кита уживо, признаћете, није нешто што се баш догађа у животу. Сећам се, кад смо били деца, у оној великој Југославији, возали су неког несрећно насуканог кита и приказивали га народу. Призор огромне телесине на некаквом огромном шлеперу, с придодатом приколицом, на платоу испред Цркве светог Марка, остао је у сећању.

Онда је дошао Моби Дик, па Хемингвеј и његов „Старац и море”. Огромна риба, метафора судбине, није могла у мојој визији да буде ниједна друга до баш тај злехуди кит из детињства! И сада, пружила ми се прилика да видим не једног, него јато китова, уживо у океану!

Пратим помно временску прогнозу јер овде, у Лагуна Бичу, у Калифорнији, измаглица се диже тек негде око једанаест сати, прохладно је и врућине су негде од подне. Дана Поинт је ближа Лагуни од Њупорт Бича, одакле се такође свакодневно организују поласци бродова у разгледање китова, делфина и фока.

Резервишем улазницу, 55 долара за одрасле. Свака два и по сата испловљава брод. Бирам, по савету с хотелске рецепције, катамаран. Он је кажу стабилнији.

Мало место Дана Поинт, урасло у калифорнијске биљке јаких боја, остало ми је у сећању од пре седам година, по првој у животу поједеној шницли од – морског пса. Сада сам имала времена и за овакав излет. Свуда около продавнице сувенира, ресторанчићи с мексичком и кинеском храном, с рибљим специјалитетима, с богатом понудом разних ракова, јастога и шкољки. Стомак ћу напунити кад прођем авантуру и преживим таласе Пацифика.

Укрцавамо се уз добродошлицу капетана и два члана посаде. Палубу су већ заузели. Брод испловљава из луке препуне прелепих јахти. С радозналошћу детета очекујем свашта. Неко је одмах заспао, други се не раздвајају од камера и фотоапарата, трећи су одмах почели да једу... Гледам човека који има бар 200 кила како љушти пиво, једно за другим. Више и не бројим флашице.

Ускоро, брод успорава, истрчавам на палубу одакле се чују крици усхићења, вриште деца али и одрасли. Гледам, јато делфина на све стране. Излећу из воде, у незаборавним луковима, као утренирани. Али гледам их и доле, испред брода како се утркују. Гледала сам их само у базенима Лас Вегаса и чувеног аква парка у Лос Анђелесу како изводе вратоломије уз своје тренере који их потом награђују рибицама. Увек су ми ти призори били подједнако тужни као и они у циркусима са животињама које малтретирају.

Та игра делфина траје више од пола сата. Где су китови, питам. Добијам одговор да се догоди да се не појаве! Тек тада у брошури која рекламира овај излет прочитам да китове можете да посматрате од јануара до краја априла. А ми смо у јулу. Сваке зиме, са Арктика, хиљаде калифорнијских сивих китова мигрирају на југ и дуж калифорнијске обале доносе на свет младунце, да би с пролећа, заједно с подмлатком, беба–китовима, поново одлазили на север.

То чудо природе, нажалост, нисам имала прилике да видим. Разлог више да поново дођем. На крају, после два сата, брод се зауставио крај некаквог великог пловка на коме су се безбрижно љуљушкале на сунцу фоке. Галебови су нас испратили до луке, где нас је, на запрепашћење свих путника, дочекао несносни смрад урина из канализације! И то се догађа у сунчаној, богатој, чистој и лепој Калифорнији.

Калифорнија дрим и није баш увек очаравајући.