Kitovi nisu došli

Specijalno za „Politiku”
Dana Point (Kalifornija), jula – Videti kita uživo, priznaćete, nije nešto što se baš događa u životu. Sećam se, kad smo bili deca, u onoj velikoj Jugoslaviji, vozali su nekog nesrećno nasukanog kita i prikazivali ga narodu. Prizor ogromne telesine na nekakvom ogromnom šleperu, s pridodatom prikolicom, na platou ispred Crkve svetog Marka, ostao je u sećanju.

Onda je došao Mobi Dik, pa Hemingvej i njegov „Starac i more”. Ogromna riba, metafora sudbine, nije mogla u mojoj viziji da bude nijedna druga do baš taj zlehudi kit iz detinjstva! I sada, pružila mi se prilika da vidim ne jednog, nego jato kitova, uživo u okeanu!

Pratim pomno vremensku prognozu jer ovde, u Laguna Biču, u Kaliforniji, izmaglica se diže tek negde oko jedanaest sati, prohladno je i vrućine su negde od podne. Dana Point je bliža Laguni od Njuport Biča, odakle se takođe svakodnevno organizuju polasci brodova u razgledanje kitova, delfina i foka.

Rezervišem ulaznicu, 55 dolara za odrasle. Svaka dva i po sata isplovljava brod. Biram, po savetu s hotelske recepcije, katamaran. On je kažu stabilniji.

Malo mesto Dana Point, uraslo u kalifornijske biljke jakih boja, ostalo mi je u sećanju od pre sedam godina, po prvoj u životu pojedenoj šnicli od – morskog psa. Sada sam imala vremena i za ovakav izlet. Svuda okolo prodavnice suvenira, restorančići s meksičkom i kineskom hranom, s ribljim specijalitetima, s bogatom ponudom raznih rakova, jastoga i školjki. Stomak ću napuniti kad prođem avanturu i preživim talase Pacifika.

Ukrcavamo se uz dobrodošlicu kapetana i dva člana posade. Palubu su već zauzeli. Brod isplovljava iz luke prepune prelepih jahti. S radoznalošću deteta očekujem svašta. Neko je odmah zaspao, drugi se ne razdvajaju od kamera i fotoaparata, treći su odmah počeli da jedu... Gledam čoveka koji ima bar 200 kila kako ljušti pivo, jedno za drugim. Više i ne brojim flašice.

Uskoro, brod usporava, istrčavam na palubu odakle se čuju krici ushićenja, vrište deca ali i odrasli. Gledam, jato delfina na sve strane. Izleću iz vode, u nezaboravnim lukovima, kao utrenirani. Ali gledam ih i dole, ispred broda kako se utrkuju. Gledala sam ih samo u bazenima Las Vegasa i čuvenog akva parka u Los Anđelesu kako izvode vratolomije uz svoje trenere koji ih potom nagrađuju ribicama. Uvek su mi ti prizori bili podjednako tužni kao i oni u cirkusima sa životinjama koje maltretiraju.

Ta igra delfina traje više od pola sata. Gde su kitovi, pitam. Dobijam odgovor da se dogodi da se ne pojave! Tek tada u brošuri koja reklamira ovaj izlet pročitam da kitove možete da posmatrate od januara do kraja aprila. A mi smo u julu. Svake zime, sa Arktika, hiljade kalifornijskih sivih kitova migriraju na jug i duž kalifornijske obale donose na svet mladunce, da bi s proleća, zajedno s podmlatkom, beba–kitovima, ponovo odlazili na sever.

To čudo prirode, nažalost, nisam imala prilike da vidim. Razlog više da ponovo dođem. Na kraju, posle dva sata, brod se zaustavio kraj nekakvog velikog plovka na kome su se bezbrižno ljuljuškale na suncu foke. Galebovi su nas ispratili do luke, gde nas je, na zaprepašćenje svih putnika, dočekao nesnosni smrad urina iz kanalizacije! I to se događa u sunčanoj, bogatoj, čistoj i lepoj Kaliforniji.

Kalifornija drim i nije baš uvek očaravajući.