Штрајкачи само у држави виде спас

Штрајкови се овог лета нижу као на траци. Радници из „1. маја” и „Заставе електро” из Лапова блокирали су пругу Београд–Ниш, текстилци „7. јула” и радници дрвног комбината „Копаоник” из Куршумлије прошле седмице заузели су зграду општинске управе у том граду, а штрајковали су и радници крушевачког „Трајала”. Од пре неколико дана протестују и радници „тазе” продатог „Икарбуса”, који од новог власника, руске компаније „Автодентал”, траже три неисплаћене зараде и повезивање стажа.

Пре неколико месеци синдикални лидер Текстилног комбината из Новог Пазара на најдрастичнији начин је скренуо пажњу на сиромаштво радника – одсекавши прст. Радници крагујевачке кожаре „Партизан” штрајковали су глађу.

Иако овим протестима радници од нових газда траже неисплаћене зараде и повезивање стажа, они се заправо обраћају држави да реши њихов проблем. Челнике владе позивају да дођу да виде као они живе у, како кажу, убијеним градовима, где је без посла на хиљаде радника из приватизованих предузећа и у којима „живи” тек покоја фабрика.

Да ли је приватизација предузећа крива за ову суморну слику српске привреде и да ли смо добили газде с лошим намерама, или једноставно оне који нису у стању да се изборе с недаћама којима је кумовала и светска криза? И да ли је држава кривац за то и шта може да уради?

У Агенцији за приватизацију кажу да нису адреса за све протесте. У случају две фабрике из Лапова, које су купљене на аукцији, истекао је период од две године када је Агенција контролисала да ли власник испуњава обавезе. Предузећа имају статус као и остали привредни субјекти чији повериоци, а то су и радници због неисплаћених зарада, могу да траже стечај предузећа, али и испуњавање свих обавеза из Закона о раду.

За остале наведене случајеве су надлежни, па се контролори спремају да посете „Трајал” и „Икарбус”. Према речима Јелене Шаренац, директора сектора за контролу у Агенцији, у два куршумлијска предузећа раскинути су уговори с купцима, што значи да се за њих мора тражити нови, а то неће бити лако.

– Чим почну да касне плате или се не исплаћују, а то често прате и друга нарушавања купопродајног уговора, врши се велики притисак на нас да се приватизација раскине – објашњава Јелена Шаренац. – Увек се трудимо да купцу дамо накнадне рокове да испуни обавезе, јер раскид приватизације није решење. Нека предузећа смо продавали и четири, пет пута. Једва да смо нашли купца, а поновна продаја је, практично, неизводљива, јер се она сад нуде у још лошијем стању. Међутим, радници управо то траже. Да се раскине уговор и да фирма пређе у надлежност Акцијског фонда, дакле државе, јер мисле да ће се она побринути за њих.

Њихови захтеви, истини за вољу, нису без основа. Пример је панчевачка „Азотара”, у којој је такође поништена приватизација, а држава је преко свог предузећа „Србијагас” постала власник 80 одсто капитала. Такав захтев упућен је и за параћинску фабрику стакла и неке друге. Речју, после силних година приватизације процес иде обрнутим смером.

Драгољуб Рајић, из Уније послодаваца, каже да смо моделом приватизације добили и послодавце с поштеним намерама као и оне друге.

– Предузећа су куповали и прави инвеститори који су улагали новац и очекивали повраћај уложеног и они који су куповали наше највеће тржиште у региону и који су хтели да искористе неке наше предности. Али и они чији је мотив био не наставак производње, него препродаја плацева, локала. У приватизацији је направљена грешка што се није гледало чији је и какав је капитал – каже овај заступник интереса послодаваца.

Рајић подсећа да су они преко удружења тражили да се донесе закон о провери порекла капитала у случају када су купци домаћа лица и да се преко Међународне асоцијације послодаваца провери бонитет странаца. То, каже, некоме није било у интересу, јер је приватизација била начин да се у земљу врати капитал изнет деценију раније. Зар је нормално, пита он, да фонд са Кајманских острва који је платио 100 милиона евра за фабрику воде има само 50.000 евра оснивачког капитала. Пример је и металски сектор, где је дозвољено да фабрике купују и они без икаквог искуства у том послу. Држава је то одбила, па је много нових власника фабрика са сумњивим капиталом.

– Није тачно да би провера капитала успорила приватизацију. Ми и сада имамо најспорији процес, тешко да би било горе и спорије. Бар би било чистије – прича Рајић, подсећајући истовремено и на улогу синдиката у тим предузећима који су, између неколико потенцијалних власника, лобирали за оне који су им плаћали, а сада у тим фирмама позивају на штрајк против истог власника.

Он каже да послодавцима у овим временима уопште није лако. Треба да зараде за себе и за раднике, да плате дажбине, да воде рачуна о курсним разликама, највећим банкарским каматама у региону, великим државним наметима.

– Предузетништво је герила. Само у последњих пет година 60 послодаваца у Србији је, под теретом дугова, извршило самоубиство. Све су то били добри привредници, а у дугове се лако упада, па су се нашли у ситуацији да изгубе куће, станове – каже Рајић.

Он је посебно киван на државу. Зато што не стимулише привреду, развој малих и средњих предузећа (само на папиру), и много узима од привреде. На пример, исте порезе и доприносе разрезује и дуванској и текстилној индустрији. Наши суседи су текстилцима преполовили намете и тако омогућили да се повећају њихове, иначе, најниже зараде због којих су они често у штрајку.

Економиста Данило Шуковић потврђује да се није водило рачуна о томе ко су нови власници, а то нам је предочено једном студијом ОЕБС-а из 2006. године у којој је наведено да се ни у једном случају продаје предузећа није испитивало порекло новца. По његовим речима, циљ приватизације није приход за буџет, већ да се нађе добар газда који ће да реструктурише предузеће. Погрешно је и то што се од новог власника тражило да плати социјални програм. То је, каже Шуковић, посао државе. Као и обавезне инвестиције, као да власник не зна у шта и колико треба да инвестира. Дешавало се да власник плати фирму не од свог новца, већ средствима предузећа кад ју је куповао на рате.

– Транзиција, приватизација и реформе су велике друштвене промене. Дошла је криза, а предузећа нису у кондицији. Када се систем уруши, треба пуно времена за бољитак. Послодавци и радници једни без других не могу, а потребно је да се успостави социјални дијалог који је у Србији изостао. Треба инсистирати на правима и обавезама из колективног уговора, као што је то свуда у свету – каже Шуковић, додајући да приватизација само на почетку доводи до смањења броја запослених, а да се он повећава кад предузеће „оздрави”.

Први министар за приватизацију Александар Влаховић каже да није тачно да се није водило рачуна о пореклу капитала. За то је надлежна Комисија за спречавање прања новца, на основу Закона о спречавању прања новца. Агенција за приватизацију је у случају тендерских продаја, када се знало ко су потенцијални купци, и после продаја код аукцијских приватизација, комуницирала са Комисијом која је у сваком тренутку имала све валидне податке.

– Било би добро направити анализу колико предузећа после приватизације има лошије перформансе него пре тога. Полази се од претпоставке као да је привреда Србије била у савршеном стању, па је дошла приватизација која је упропастила највећи број тих предузећа, што није тачно. Ретки су случајеви, заиста ретки, да је неко предузеће пре приватизације имало добре финансијске перформансе, а да је после приватизације запало у велике проблеме. Бројни су примери да су предузећа пре приватизације била у тешкоћама, а да су захваљујући приватизацији успешно реструктурисана. Наравно, постоји велики број предузећа која су и пре и после приватизације лоше стајала и као последицу имају велики број штрајкова. Сматрам да када предузећа нису ликвидна, треба да оду у стечај, без обзира да ли су приватизована или нису – сматра Влаховић.

Мирослав Прокопијевић, директор Центра за слободно тржиште, каже да је велико питање да ли је приватизација у последњим случајевима била неуспешна или је посреди нешто друго.

– Како то да су се одједном појавили сви ти силни протести радника и све то за потраживања која су стара 10–15 година. Интуиција ми говори да баш власт подстиче ово радничко незадовољство како би имала алиби за ренационализацију и да се држава што више умеша у привреду – сматра Прокопијевић.

Прокопијевић понавља да не верује да је криза кумовала штрајковима, већ да за неке људе из владе, „младе људе старог кова”, тржишна привреда и приватизација нису начин за решење проблема, већ их виде у етатизацији привреде. На питање да ли су пелцер, можда, преузели са Запада, где државе такође спасавају неке посрнуле гиганте, Прокопијевић каже да то није добро ни за економије на Западу, ни на Истоку.