Нови живот бивших робова

Козји Дол код Трговишта – Захваљујући хуманим читаоцима „Политике” из земље и иностранства браћа Срба и Новица Станковић из Козјег Дола код Трговишта, на југу Србије, како за наш лист каже млађани Срба очију препуних суза, живе други и нови живот. „Бекством из пакла ропства дошли смо на слободу коју смо толико желели и зато је неизмерно поштујемо. Е, да нам је мајка жива да види како живимо Новица и ја”, с великом тугом у гласу вели бивши роб Срба, док га мајчински, руком по коси, милују сестре Олга и Бранислава, пензионерке из Новог Сада и Београда.

„Захваљујући ’Политици’ сазнали смо о судбини Србе и Новице. Сличну судбину у детињству, али накратко, имале смо моја сестра и ја. Месец дана пошто смо прочитале текст, нисмо могле да спавамо и онда смо се одлучиле да дођемо овде и упознамо их. Колима нас је довезла унука Кристина и фотографисала с Новицом и Србом и од тада им стално шаљемо скромну новчану помоћ. Сада смо искористиле прилику да за Св. Јована поново дођемо и посетимо их”, каже Бранислава, молећи да сестру и њу ништа више не питамо.

Док седи и разговара с гошћама из Београда и Новог Сада, дечачић из комшилука, преко пута, одмах иза школске зграде, довикује: „Србо, еве гу још једна лимузина, сигурно иде куде тебе”. Испред старе школе, где су смештени некадашњи робови Срба и Новица Станковић, зауставља се аутомобил београдске регистрације. Излазећи из аутомобила старија госпођа и господин, носећи пуне путне торбе, јављају се Срби речима: „Српче, ево нас опет!”

„Црна судбина која нас је недавно задесила чврсто нас је везала за Србу и Новицу. Долазак овде и разговор са овим напаћеним људима нам помаже да опстанемо и савладамо нашу тугу и бол”, каже нам старија госпођа уз молбу да јој не помињемо име.

„Мислио сам да ћу због свега што сам током робовског рада и мука после моје продаје и препродаје преживео, никада нећу моћи да будем срећан и да неког заволим. Неописиво сам срећан, задовољан, не умем да објасним када видим све ове људе који му помажу”, каже Срба који још има страх и врло често, кад у даљини угледа непознате особи, оде да се сакрије, да случајно нису дошли да га воде и продају и препродају.

„Дирнула ме је искрена топлина, срдачност, дарежљивост и хуманост читалаца ’Политике’ коју нам упућују и доносе помоћ као и топле мајчинске и људске речи, које сам имао прилике само да чујем од моја мајке Олге, а посебно пред последњи дан њеног живота док сам је гледао како заувек, у тешким мукама, одлази од мене и брата”, вели Срба и додаје да он и брат Новица живе нови живот у старој школској згради у Козјем Долу без глади, батина, страха, пристојно обучени и прихваћени од друштва као људи.

Попут Србе, слично казује и Новица који, као старији брат, мора да води рачуна о домаћинству које су формирали у једној учионици старе основне школе у Козјем Долу коју су им добри људи из Трговишта доделили за уточиште.

Иначе, Срба и Новица Станковић су од 1984. године, па све донедавно, живели животом робова јер су од стране више лица држављана Македоније, најпре као деца од три и пет година, а онда и као одрасли људи, врбовани, продавани, а затим радно експлоатисани (приморавани на рад), у свим временским условима, без адекватне одеће, незаштићени и без икакве надокнаде. Обојици је ограничавана слобода кретања, људска права и достојанство. Константно су излагани психичком насиљу, понижавању, мучењу, страху, претњама, уценама, нељудском поступању и кажњавању, живећи у изузетно тешким и нехигијенским условима, без права на комуникацију с другима, изоловани од породице, али и један од другог. Држани су у помоћним објектима, у веома суровим и нехуманим условима, због чега су проистекле последице у њиховом социјалном развоју, менталном и физичком здрављу.

Новица и Срба су се сами избавили ропства и докопали слободе у којој им у родном селу, уз толеранцију и разумевање, хумани људи, међу којима су и читаоци „Политике”, помажу да живе као сви људи на свету. Некадашњи робови као слободни људи сада живе нови живот у свом родном месту.