Novi život bivših robova

Kozji Dol kod Trgovišta – Zahvaljujući humanim čitaocima „Politike” iz zemlje i inostranstva braća Srba i Novica Stanković iz Kozjeg Dola kod Trgovišta, na jugu Srbije, kako za naš list kaže mlađani Srba očiju prepunih suza, žive drugi i novi život. „Bekstvom iz pakla ropstva došli smo na slobodu koju smo toliko želeli i zato je neizmerno poštujemo. E, da nam je majka živa da vidi kako živimo Novica i ja”, s velikom tugom u glasu veli bivši rob Srba, dok ga majčinski, rukom po kosi, miluju sestre Olga i Branislava, penzionerke iz Novog Sada i Beograda.

„Zahvaljujući ’Politici’ saznali smo o sudbini Srbe i Novice. Sličnu sudbinu u detinjstvu, ali nakratko, imale smo moja sestra i ja. Mesec dana pošto smo pročitale tekst, nismo mogle da spavamo i onda smo se odlučile da dođemo ovde i upoznamo ih. Kolima nas je dovezla unuka Kristina i fotografisala s Novicom i Srbom i od tada im stalno šaljemo skromnu novčanu pomoć. Sada smo iskoristile priliku da za Sv. Jovana ponovo dođemo i posetimo ih”, kaže Branislava, moleći da sestru i nju ništa više ne pitamo.

Dok sedi i razgovara s gošćama iz Beograda i Novog Sada, dečačić iz komšiluka, preko puta, odmah iza školske zgrade, dovikuje: „Srbo, eve gu još jedna limuzina, sigurno ide kude tebe”. Ispred stare škole, gde su smešteni nekadašnji robovi Srba i Novica Stanković, zaustavlja se automobil beogradske registracije. Izlazeći iz automobila starija gospođa i gospodin, noseći pune putne torbe, javljaju se Srbi rečima: „Srpče, evo nas opet!”

„Crna sudbina koja nas je nedavno zadesila čvrsto nas je vezala za Srbu i Novicu. Dolazak ovde i razgovor sa ovim napaćenim ljudima nam pomaže da opstanemo i savladamo našu tugu i bol”, kaže nam starija gospođa uz molbu da joj ne pominjemo ime.

„Mislio sam da ću zbog svega što sam tokom robovskog rada i muka posle moje prodaje i preprodaje preživeo, nikada neću moći da budem srećan i da nekog zavolim. Neopisivo sam srećan, zadovoljan, ne umem da objasnim kada vidim sve ove ljude koji mu pomažu”, kaže Srba koji još ima strah i vrlo često, kad u daljini ugleda nepoznate osobi, ode da se sakrije, da slučajno nisu došli da ga vode i prodaju i preprodaju.

„Dirnula me je iskrena toplina, srdačnost, darežljivost i humanost čitalaca ’Politike’ koju nam upućuju i donose pomoć kao i tople majčinske i ljudske reči, koje sam imao prilike samo da čujem od moja majke Olge, a posebno pred poslednji dan njenog života dok sam je gledao kako zauvek, u teškim mukama, odlazi od mene i brata”, veli Srba i dodaje da on i brat Novica žive novi život u staroj školskoj zgradi u Kozjem Dolu bez gladi, batina, straha, pristojno obučeni i prihvaćeni od društva kao ljudi.

Poput Srbe, slično kazuje i Novica koji, kao stariji brat, mora da vodi računa o domaćinstvu koje su formirali u jednoj učionici stare osnovne škole u Kozjem Dolu koju su im dobri ljudi iz Trgovišta dodelili za utočište.

Inače, Srba i Novica Stanković su od 1984. godine, pa sve donedavno, živeli životom robova jer su od strane više lica državljana Makedonije, najpre kao deca od tri i pet godina, a onda i kao odrasli ljudi, vrbovani, prodavani, a zatim radno eksploatisani (primoravani na rad), u svim vremenskim uslovima, bez adekvatne odeće, nezaštićeni i bez ikakve nadoknade. Obojici je ograničavana sloboda kretanja, ljudska prava i dostojanstvo. Konstantno su izlagani psihičkom nasilju, ponižavanju, mučenju, strahu, pretnjama, ucenama, neljudskom postupanju i kažnjavanju, živeći u izuzetno teškim i nehigijenskim uslovima, bez prava na komunikaciju s drugima, izolovani od porodice, ali i jedan od drugog. Držani su u pomoćnim objektima, u veoma surovim i nehumanim uslovima, zbog čega su proistekle posledice u njihovom socijalnom razvoju, mentalnom i fizičkom zdravlju.

Novica i Srba su se sami izbavili ropstva i dokopali slobode u kojoj im u rodnom selu, uz toleranciju i razumevanje, humani ljudi, među kojima su i čitaoci „Politike”, pomažu da žive kao svi ljudi na svetu. Nekadašnji robovi kao slobodni ljudi sada žive novi život u svom rodnom mestu.