Петнаест година робије због Рачка

Кад су, после завршетка ратних збивања на Космету, под притиском споља, пуштени сви затвореници Албанци из затвора у централној Србији, очекивало се да ће међународне снаге то исто да учине и са Србима у косовским затворима. Требало је, међутим, да они више од шест недеља штрајкују глађу да би им било обећано – "фер суђење", а још много молби и убеђивања да добију одобрење да се преместе. Док је већина Албанаца данас на слободи, још увек један број Срба чами по затворима, пише молбе и жалбе на све стране, са још много наде да ће правда да победи.

Тако смо једног од њих пронашли и посетили у Окружном затвору у Прокупљу, који већ пет година покушава да докаже да је једина његова кривица што се, како каже, нашао "на погрешном месту у погрешно време". Реч је о Зорану Станојевићу, рођеном на Космету. Завршио је трговачку школу, па је у потрази за послом отишао у Швајцарску. Изгубио је право на боравак чим се у Словенији заратило. Вратио се у родни крај, па прешао у полицију. Млад и пун заноса, без предрасуда се оженио Албанком. Засновали су срећну породицу, добили су стан у Штимљу, па сина, на путу је била и ћерка...

Али, заратило се, па они избегну у село, код његових родитеља. И кад се, најзад, све смирило, Зоран са мајком уз, пратњу Кфора, полази да погледа шта је остало од стана. До њега није ни дошао: у центру града ухапсила га је међународна полиција. Неко га је, кажу, пријавио да је он био у селу Рачак где су, наводно, "прекомерном употребом силе побијени цивили", што је и био повод за бомбардовање.

На саслушање су га извели тек после 22 дана, уз присуство службеног браниоца, пошто нису прихватили оног којег је Зоран одредио. Тад му је и саопштено да одговара за убиство једног и рањавање још два цивила у Рачку.

– И тада, као и данас, тврдио сам и службеним папирима доказао да сам у то време био на другом месту, седам километара даље. Није вредело, нашли су двојицу, које сам наводно ранио, да потврде да сам то био баш ја. А моју документацију су и на суђењу одбацили, јер, како кажу, она је из СУП-а у Урошевцу, који више не постоји. Пребацили су мене и још неколико Срба у Косовску Митровицу, где смо после чекања на суђење више од две године, штрајком глађу од 42 дана, успели да нам Бернар Кушнер, тадашњи администратор на КиМ, лично обећа "фер суђење", пред судијама које ће он да доведе из иностранства. А оно је било све, само не поштено – тврди Станојевић у исповести за "Политику".

Ни њему ни адвокату није дозвољено да присуствују реконструкцији наводног злочина. Сведоци су мењали исказе, а оних са стране одбране није ни било јер, или нису смели да дођу, или их суд није прихватао. Тужилац је најпре одустао од гоњења, па се потом прикључио приватној тужби, а вештак из Хага је изнео налаз који ослобађа оптуженог... И председник суда долази у ћелију код Зорана и саопштава му да ће, вероватно, бити ослобођен, али да обавезно напусти Космет, да не би иритирао Албанце. То саопштава и адвокату, који вест преноси Зорановој породици. И, кад је радост била на видику, недељу дана затим, следи изрицање пресуде – 15 година затвора! И Врховни суд Косова, коме се жалио, потврђује ту казну и наводи да није битно што реконструкција није урађена како треба, јер "она служи само као илустрација"!

– А онај за којег сам оптужен да сам га убио никад није нађен на списку жртава – каже Станојевић.

Захваљујући Координационом центру за КиМ, након поменутог штрајка глађу, њих неколицина осуђеника успели су маја 2002. да издејствују пребацивање из Косовске Митровице у затвор у централној Србији. На његове упорне захтеве за ослобађање, јер тврди да није крив, за сада нико позитивно не одговара.

– Писаћу поново на све стране, као и до сада, све до Стразбура. А ако не успем, остаје ми да наредних 10 година издржим. А због супруге и деце спреман сам на то. Овде, у затвору, људи су, заиста, предусретљиви, помажу колико могу и то ми даје наду да ћу поднети све – казује на растанку Зоран Станојевић, уверен да ће правда, ипак, победити.

У његовој породици, која се такође иселила са Космета, затичемо Зоранову мајку, супругу Иванку са сином и ћерком. "Узели су ми га из наручја", само је толико рекла мајка. Супруга, која је, каже, због велике љубави према Зорану и име променила, упорна је да докаже да ни она ни њен Зоран нису никоме ништа нажао учинили.– Била сам још као дете стално са Србима. Мој отац се са њима дружио, био је угледни директор у Урошевцу. Умро је, нажалост, рано, у 33. години, али ми је оставио аманет да поштујем све добре људе, Србе посебно. Можда се тога и не бих држала да нисам срела Зорана у једном кафићу. Одмах сам се заљубила, на први поглед. Напустила сам студије права и пошла за њим. Не кајем се, нити ћу се икад кајати. Напротив, поносна сам што се волимо и због тога сам спремна на све, само да му помогнем. Опет ћемо да пишемо свима који нешто значе у Србији, а ако ни то не помогне, ето мене са децом пред Скупштином – одлучна је Иванка.

Д. Р.