Хлеба и „масератија”

Прексиноћ би неупућен пролазник центром престонице само могао да нагађа шта се то дешава око Старог двора, што се народ у толиком броју окупља. Да л’ су драмски уметници направили представу, да ли су се тенисери појавили са пехарима, да ли су одбојкашице донеле златна одличја? Они с балкона, а народ, раздраган, одоздо им маше и радује се... Нису, но по оној словенској антитези, окупио се народ да види хоће ли „масерати” да експлодира. А на улици поред двора, уместо у загушљивој биоскопској сали, текао је акциони филм... Експлозив под возилом, заносна црнка која стрепи за живот, гомила нервозних полицајаца, антидиверзиона екипа под кацигама кружи око возила... Полицајци радозналце удаљавали, грдили, терали али народна радозналост била је јача од поплаве. Тера људе напред, да виде, чују...

„Масерати” на крају није одлетео у ваздух и то је очигледно разочарало многе гледаоце овог филма уживо. Разишли су се као да су преварени. Да су купили карте за ову представу тражили би да им организатор врати паре.

Заправо, то је био само још један доказ да се српски забавни образац променио: сада без драме и крви нема забаве.

Телевизијски канали нуде узбуђења, черечења, разголићавања, разбијене главе, а прозор у свет је постао један велики ријалити шоу. Даљински управљач је мерило програмске шеме, али и узбуђења. Венчања за 48 сати, замена жена на седам дана и исповедаоница Великог брата немају ону неопходну димензију присутности самом дешавању. Инвазија ријалити програма са њиховим фаталним исходом очигледно се од настанка до сада истрошила и више није довољна да покрене адреналин који се осети ако сте непосредни актер и учесник нечега што може да има фаталан исход. Очигледно је и да осиромашена нација нема више пара за скупе проводе и узбуђења, па је тако свака улична драма у ствари добра прилика да се разбије монотонија свакодневног живљења.

Прославама новогодишњег дочека на трговима и улицама започео је феномен групног окупљања па је све добило карактер редовне појаве која и не бира повод. Тако је било и кад је онај мученик хтео да скочи са Бранковог моста. И тај мост од свих београдских мостова најчешћи је полигон самоубица, јер и они знају да је ту највећа „посета публике”. Народ похрли, застане да види чудо, остане до краја... Чак се из гомиле чује навијање да онај несрећник скочи, да би крај био ефектан. Јер хепиенд је излизан, ниско на барометру емоција. Потребни су крв, сузе...

Социолози би рекли да се светина забавља туђим несрећама, трагедијама и узбурканим емоцијама, да то постаје део модела свакодневног понашања.

Сонг „Рибље чорбе” је на време осликао стање ствари: „Док нас изнутра грицкају црви, хоћемо свеже црвене крви, зато га убиј, зато га смрви, хлеба, игара и много крви...”.