Дизајнирање за стварни свет

Дизајн је алатка којом се обликује порука како би се остварила комуникација. Варијације ове дефиниције на овим просторима постале су јасније почетком седамдесетих година прошлог века, када се појавила група архитеката (Машић, Новаков, Бобић, Гаковић) који су својим радовима значајно померили опажајну линију вредновања графичког артефакта. Требало је да прође двадесет година да њихове идеје постану део креативног контекста у којем дизајнерско промишљање није само илустративна категорија већ је то неопходна интелектуална матрица у којој се решавају многе медијске и технолошке условљености.

Све ово, али и много више, постаје у међувремену ментална структура комуникологије, дисциплине која покушава да разуме долазеће интердисциплинарно време. И тада, почетком деведесетих година прошлог века, на овим просторима, почињу да делују читаве генерације младих дизајнера које су школоване по актуелизованим програмима, али који су и одрасли у новом визуелном окружењу.

У то време, часопис "Квадарт" представља Славимира Стојановића (Београд, 1969), са импресивном збирком остварених радова, као представника нове долазеће креативне силе. Већ тада је било јасно да је домаћи графички дизајн у истој вредносној равни са европском продукцијом. То је била дисциплина у којој се употребљавао универзални глобални језик симбола и графичких условљености. А онда долазе деведесете године... Велики број уметничких идеја и пројеката нестаје, док многи људи реагују инстинктом самоодржања. Тако се и десило да се Славимир Стојановић иселио као и многи други. У Словенију.

Својим радом тамо, он је потврдио речи дизајнера Мирка Илића, "ако ниси тамо, нећеш ни овде". То значи, ако ниси већ нешто створио овде, где си рођен, где те сви познају и где знаш језик – нећеш ни тамо где свега тога нема. За десетак година колико је провео у Словенији, Славимир Стојановић добио је довољан број значајних друштвених признања и потврда својих креативних капацитета. Имао је довољно посла, што му је дало могућности испробавања у свим категоријалним захватима. Увршћен је у све референтне каталоге и годишњаке дизајнерског усмерења. И регионалне и светске.

И онда када су сви очекивали да Славимир Стојановић својом првом, поратном  и повратном изложбом покаже шта је то тамо радио и чему су се дивили они тамо, десило се, за наше прилике, нешто неочекивано. Дух Виктора Папанека, аутора превратничке књиге Дизајн за стварни свијет, појавио се изненада у београдској галерији Superspace. Овај чешки дисидент у уводу свог дела каже... "Само је једна ствар покваренија од графичког дизајна. То је дизајн оглашавања у којем убеђујете људе да за новац који немају купују робу која им не треба, како би се приказали онима којима то ништа не значи."

Као да је десетак година рада са клијентима високог позиционог регистра било довољно да Славимир Стојановић научи језик којим се подржава комуниколошки простор. Како се опредељује према специфичним захтевима тржишта, како се учесталим понављањем измишљеним референтним акцентима ствара медијски застор који партиципира своје аргументе у простор несвесног. Што и јесте његов крајњи циљ. И онда аутори ове изложбе чине одлучан и одличан потез. У свему преузимајући језик Рекламократије, они покушавају да нам сугеришу своје страхове, сумње и што је важније – своја питања.

Драматични мисаони тоналитет ове поставке коју чини тридесетак радова аутори покушавају да учине лакшом, иронишући са неким од високо позиционираних медијских стандарда. Тако је на изложби постављено огледало у којем се посетиоци могу видети, али са пригодним натписом горе лево у којем се говори о истини. Релативност реплике коју посетилац изговори у себи пред овим радом подржана је дигиталним часовником, који у исто време показује време као потрошну категорију. Значај ове изложбе је у томе што је ту, први пут код нас, језик оглашавања употребљен у циљу постављања личних питања, која су одувек била легитимна у простору уметничког изражавања. Све ово као да је било једино могуће уз адекватно концептуално промишљање. Стога је важно рећи да се у каталогу изложбе наводи и име Ивана Илића као креативног консултанта.