Dizajniranje za stvarni svet

Dizajn je alatka kojom se oblikuje poruka kako bi se ostvarila komunikacija. Varijacije ove definicije na ovim prostorima postale su jasnije početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada se pojavila grupa arhitekata (Mašić, Novakov, Bobić, Gaković) koji su svojim radovima značajno pomerili opažajnu liniju vrednovanja grafičkog artefakta. Trebalo je da prođe dvadeset godina da njihove ideje postanu deo kreativnog konteksta u kojem dizajnersko promišljanje nije samo ilustrativna kategorija već je to neophodna intelektualna matrica u kojoj se rešavaju mnoge medijske i tehnološke uslovljenosti.

Sve ovo, ali i mnogo više, postaje u međuvremenu mentalna struktura komunikologije, discipline koja pokušava da razume dolazeće interdisciplinarno vreme. I tada, početkom devedesetih godina prošlog veka, na ovim prostorima, počinju da deluju čitave generacije mladih dizajnera koje su školovane po aktuelizovanim programima, ali koji su i odrasli u novom vizuelnom okruženju.

U to vreme, časopis "Kvadart" predstavlja Slavimira Stojanovića (Beograd, 1969), sa impresivnom zbirkom ostvarenih radova, kao predstavnika nove dolazeće kreativne sile. Već tada je bilo jasno da je domaći grafički dizajn u istoj vrednosnoj ravni sa evropskom produkcijom. To je bila disciplina u kojoj se upotrebljavao univerzalni globalni jezik simbola i grafičkih uslovljenosti. A onda dolaze devedesete godine... Veliki broj umetničkih ideja i projekata nestaje, dok mnogi ljudi reaguju instinktom samoodržanja. Tako se i desilo da se Slavimir Stojanović iselio kao i mnogi drugi. U Sloveniju.

Svojim radom tamo, on je potvrdio reči dizajnera Mirka Ilića, "ako nisi tamo, nećeš ni ovde". To znači, ako nisi već nešto stvorio ovde, gde si rođen, gde te svi poznaju i gde znaš jezik – nećeš ni tamo gde svega toga nema. Za desetak godina koliko je proveo u Sloveniji, Slavimir Stojanović dobio je dovoljan broj značajnih društvenih priznanja i potvrda svojih kreativnih kapaciteta. Imao je dovoljno posla, što mu je dalo mogućnosti isprobavanja u svim kategorijalnim zahvatima. Uvršćen je u sve referentne kataloge i godišnjake dizajnerskog usmerenja. I regionalne i svetske.

I onda kada su svi očekivali da Slavimir Stojanović svojom prvom, poratnom  i povratnom izložbom pokaže šta je to tamo radio i čemu su se divili oni tamo, desilo se, za naše prilike, nešto neočekivano. Duh Viktora Papaneka, autora prevratničke knjige Dizajn za stvarni svijet, pojavio se iznenada u beogradskoj galeriji Superspace. Ovaj češki disident u uvodu svog dela kaže... "Samo je jedna stvar pokvarenija od grafičkog dizajna. To je dizajn oglašavanja u kojem ubeđujete ljude da za novac koji nemaju kupuju robu koja im ne treba, kako bi se prikazali onima kojima to ništa ne znači."

Kao da je desetak godina rada sa klijentima visokog pozicionog registra bilo dovoljno da Slavimir Stojanović nauči jezik kojim se podržava komunikološki prostor. Kako se opredeljuje prema specifičnim zahtevima tržišta, kako se učestalim ponavljanjem izmišljenim referentnim akcentima stvara medijski zastor koji participira svoje argumente u prostor nesvesnog. Što i jeste njegov krajnji cilj. I onda autori ove izložbe čine odlučan i odličan potez. U svemu preuzimajući jezik Reklamokratije, oni pokušavaju da nam sugerišu svoje strahove, sumnje i što je važnije – svoja pitanja.

Dramatični misaoni tonalitet ove postavke koju čini tridesetak radova autori pokušavaju da učine lakšom, ironišući sa nekim od visoko pozicioniranih medijskih standarda. Tako je na izložbi postavljeno ogledalo u kojem se posetioci mogu videti, ali sa prigodnim natpisom gore levo u kojem se govori o istini. Relativnost replike koju posetilac izgovori u sebi pred ovim radom podržana je digitalnim časovnikom, koji u isto vreme pokazuje vreme kao potrošnu kategoriju. Značaj ove izložbe je u tome što je tu, prvi put kod nas, jezik oglašavanja upotrebljen u cilju postavljanja ličnih pitanja, koja su oduvek bila legitimna u prostoru umetničkog izražavanja. Sve ovo kao da je bilo jedino moguće uz adekvatno konceptualno promišljanje. Stoga je važno reći da se u katalogu izložbe navodi i ime Ivana Ilića kao kreativnog konsultanta.