Избрисан и после смрти

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 14. јула – Иако је МУП Словеније саопштио да је већ уручио 2.259 „допунских решења” грађанима које је десничарска словеначка влада тајно 26. фебруара 1992. избрисала из регистра сталног становништва, гурнувши их у „цивилну смрт”, представници „избрисаних” упозоравају да би држава морала да им врати сва права онако како им их је и одузела. Свима истовремено – уместо уручивањем појединачних решења одабранима међу 26.000 избрисаних људи, углавном Срба.

Подсећају и на оне којима власт више не може ретроактивно да врати признање сталног боравка од 26. 2.1992, јер су због немаштине и беде у којој су провели последњих 18 година, без здравствене заштите и прихода, погаженог достојанства, изгубили битку са болешћу, попут Милана Макуца. На годишњицу смрти Милана Макуца, првопотписаног међу 11 словеначких „избрисаних” који су први тужили Словенију Европском суду за људска права у Стразбуру, „избрисани” упозоравају да су за њега закаснила „допунска решења” којима држава „избрисанима” враћа пребивалиште и сва права с тим у вези, па и здравствено осигурање. Дугогодишња немогућност лечења малигног тумора коштала је Макуца живота. „Словеначке власти су ме избрисале само зато јер сам 1947. дошао на свет у сеоцету Раша (Хрватска), где је мој отац радио као рудар”, причао је Макуц за живота, истичући каква је срамота „брисање” по младу словеначку државу. „Брисање” није косило само грађане са коренима из других република некадашње СФРЈ који су живели у Словенији, већ и Словенце. Миланови родитељи су били Словенци, он је похађао словеначке школе, био запослен у Словенији, „код куће смо разговарали само словеначки, и док смо живели у Хрватској”. Ништа није помогло – због „наопаког” места рођења, избрисан је 1992. и из словеначког држављанства, због чега губи и посао. Нестрпљиво је доказивао „своју правицу” у циљу исправљања неправде која му је учињена у време кад није знао, почетком деведесетих, да није усамљен случај и да је „брисање” људи био шири план. Онда је 1994. деложиран и из стана. „Дођем кући, на дворишту зграде угледам полицијску марицу, врата стана обијена, намештај избачен напоље, документи разбацани уоколо… Уплашио сам се и побегао”, описивао је, кроз сузе, почетак своје калварије Макуц, уверен да ће медији пробудити јавност, а пакао престати. По сопственим речима, „клошарио” је мало код једног, па код другог пријатеља, све док није открио шупу коју је поносно назвао „мини-контејнер”. Уршула му је донела врећу за спавање и створио је дом! „Преживео сам захваљујући добрим људима”, сведочио је о својој али и судбини хиљада других сапатника Милан Макуц. Када је схватио да је жртва „административног етничког чишћења”, удружио се са другим „избрисанима”, несловенцима. Борио се, доказивао...

Када је болест узнапредовала, отишао је на предлог социјалне раднице у Луцији (Пиран) у локални здравствени дом, али лекари нису хтели да га приме јер није имао здравствено осигурање. Агилна социјална радница није отрпела пораз; повезала се са словеначко-италијанском организацијом Караула МИР. Активисти су га одвезли у бесплатну амбуланту (за бескућнике) у Љубљани, а доктор га је ургентно упутио у Клинички центар. Макуц је 1. марта 2006. поднео молбу Министарству унутрашњих послова да му изда дозволу сталног пребивалишта. Упркос чињеници да у Пирану постоји документација која доказује да је непрекидно живео у Словенији од 1954. до 1992. године, морао је да доведе три сведока да потврде да је стопостотни Словенац Милан Макуц приликом осамостаљења Словеније стварно живео у Словенији.

У време када је поново хоспитализован у поодмаклом стадијуму болести, држава му напрасно „враћа име”, шест месеци после поднете молбе за признање пребивалишта. „Да сад умрем, неко за мене може да подигне умрлицу – поново имам име”, горко се нашалио. Невладине организације су са закашњењем пре годину дана објавиле вест да је због здравствених компликација које су последица тешке животне ситуације у коју га је гурнуло „брисање” умро човек према коме је суд у Стразбуру назвао предмет „Макуц и други против Словеније”.

Да парадокс буде потпун, поступак у Стразбуру траје под истим именом, а Словенија је Макуца избрисала и после смрти, демонстрирајући однос према онима „којих званично нема”. Милан је кремиран – а о смрти и кремацији његова породица није била обавештена.