Izbrisan i posle smrti

Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana, 14. jula – Iako je MUP Slovenije saopštio da je već uručio 2.259 „dopunskih rešenja” građanima koje je desničarska slovenačka vlada tajno 26. februara 1992. izbrisala iz registra stalnog stanovništva, gurnuvši ih u „civilnu smrt”, predstavnici „izbrisanih” upozoravaju da bi država morala da im vrati sva prava onako kako im ih je i oduzela. Svima istovremeno – umesto uručivanjem pojedinačnih rešenja odabranima među 26.000 izbrisanih ljudi, uglavnom Srba.

Podsećaju i na one kojima vlast više ne može retroaktivno da vrati priznanje stalnog boravka od 26. 2.1992, jer su zbog nemaštine i bede u kojoj su proveli poslednjih 18 godina, bez zdravstvene zaštite i prihoda, pogaženog dostojanstva, izgubili bitku sa bolešću, poput Milana Makuca. Na godišnjicu smrti Milana Makuca, prvopotpisanog među 11 slovenačkih „izbrisanih” koji su prvi tužili Sloveniju Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, „izbrisani” upozoravaju da su za njega zakasnila „dopunska rešenja” kojima država „izbrisanima” vraća prebivalište i sva prava s tim u vezi, pa i zdravstveno osiguranje. Dugogodišnja nemogućnost lečenja malignog tumora koštala je Makuca života. „Slovenačke vlasti su me izbrisale samo zato jer sam 1947. došao na svet u seocetu Raša (Hrvatska), gde je moj otac radio kao rudar”, pričao je Makuc za života, ističući kakva je sramota „brisanje” po mladu slovenačku državu. „Brisanje” nije kosilo samo građane sa korenima iz drugih republika nekadašnje SFRJ koji su živeli u Sloveniji, već i Slovence. Milanovi roditelji su bili Slovenci, on je pohađao slovenačke škole, bio zaposlen u Sloveniji, „kod kuće smo razgovarali samo slovenački, i dok smo živeli u Hrvatskoj”. Ništa nije pomoglo – zbog „naopakog” mesta rođenja, izbrisan je 1992. i iz slovenačkog državljanstva, zbog čega gubi i posao. Nestrpljivo je dokazivao „svoju pravicu” u cilju ispravljanja nepravde koja mu je učinjena u vreme kad nije znao, početkom devedesetih, da nije usamljen slučaj i da je „brisanje” ljudi bio širi plan. Onda je 1994. deložiran i iz stana. „Dođem kući, na dvorištu zgrade ugledam policijsku maricu, vrata stana obijena, nameštaj izbačen napolje, dokumenti razbacani uokolo… Uplašio sam se i pobegao”, opisivao je, kroz suze, početak svoje kalvarije Makuc, uveren da će mediji probuditi javnost, a pakao prestati. Po sopstvenim rečima, „klošario” je malo kod jednog, pa kod drugog prijatelja, sve dok nije otkrio šupu koju je ponosno nazvao „mini-kontejner”. Uršula mu je donela vreću za spavanje i stvorio je dom! „Preživeo sam zahvaljujući dobrim ljudima”, svedočio je o svojoj ali i sudbini hiljada drugih sapatnika Milan Makuc. Kada je shvatio da je žrtva „administrativnog etničkog čišćenja”, udružio se sa drugim „izbrisanima”, neslovencima. Borio se, dokazivao...

Kada je bolest uznapredovala, otišao je na predlog socijalne radnice u Luciji (Piran) u lokalni zdravstveni dom, ali lekari nisu hteli da ga prime jer nije imao zdravstveno osiguranje. Agilna socijalna radnica nije otrpela poraz; povezala se sa slovenačko-italijanskom organizacijom Karaula MIR. Aktivisti su ga odvezli u besplatnu ambulantu (za beskućnike) u Ljubljani, a doktor ga je urgentno uputio u Klinički centar. Makuc je 1. marta 2006. podneo molbu Ministarstvu unutrašnjih poslova da mu izda dozvolu stalnog prebivališta. Uprkos činjenici da u Piranu postoji dokumentacija koja dokazuje da je neprekidno živeo u Sloveniji od 1954. do 1992. godine, morao je da dovede tri svedoka da potvrde da je stopostotni Slovenac Milan Makuc prilikom osamostaljenja Slovenije stvarno živeo u Sloveniji.

U vreme kada je ponovo hospitalizovan u poodmaklom stadijumu bolesti, država mu naprasno „vraća ime”, šest meseci posle podnete molbe za priznanje prebivališta. „Da sad umrem, neko za mene može da podigne umrlicu – ponovo imam ime”, gorko se našalio. Nevladine organizacije su sa zakašnjenjem pre godinu dana objavile vest da je zbog zdravstvenih komplikacija koje su posledica teške životne situacije u koju ga je gurnulo „brisanje” umro čovek prema kome je sud u Strazburu nazvao predmet „Makuc i drugi protiv Slovenije”.

Da paradoks bude potpun, postupak u Strazburu traje pod istim imenom, a Slovenija je Makuca izbrisala i posle smrti, demonstrirajući odnos prema onima „kojih zvanično nema”. Milan je kremiran – a o smrti i kremaciji njegova porodica nije bila obaveštena.