Стварност без мистификације

Чињеница да је у својим новијим приповедним књигама Ближњи (2002) и Разлике (2006) Горан Петровић интензивније упошљавао реалистички тип градње слике света, односно да је у тематску основу приповедних текстова уводио сасвим конкретне појединости из блиског времена, постала је, као поетичка доминанта, очигледнија у књизи "записа" Претраживач. Одабравши да у сажетој форми ангажовано реферише о буци и бесу савременог доба: од оних наоко неважних појединости које могу да се свакодневно уоче до догађаја и појава које по свом утицају и дејству имају далекосежнији, епохални значај, овај приповедач, романсијер и драмски писац настојао је да и ове (и овакве) текстове обликује са истом, препознатљивом, артистичком усредсређеношћу и минуциозношћу са којом је исписивао своје најбоље прозне странице. Због тога ова његова фрагментарна књига може да, са најбољим разлозима, изнова открије али и потврди препознатљиви, узорни, стил једног од најистакнутијих писаца наше савремене књижевности. Као што може да буде ваљан путоказ и у одређеној мери, кодеровски речено, "разјасница" за читање и разумевање његове последње, награђене, приповедне књиге.

На њу она не упућује само избором тематских окосница већ и, више и постојаније, самосвесним етичким и вредносним ангажманом. Настојањем да се нелепо лице стварности не мистификује и прикрије већ да се у местимице лиризованим и, претежније, есејизираним описима, као и уверљивим сликама, јетким коментарима и суморним закључцима оно, посредовано, још ефектније прикаже. А то није мали, ни једноставан, интелектуално-списатељски захтев.

Њему је удовољавано, најпре, скрупулозним одабиром тема. Потом нарочитим, увек уверљиво мотивисаним, избором угла, односно перспективе из које ће се реализовати прозни опис, као и складним композиционим, те примереним и функционално изведеним језичко-стилским решењима. Тако да у овим кратким, ефектним, есејизираним текстовима, који су реализовани без стварног приповедног заплета, лако може да се уочи и препозна плодотворно стваралачко садејство искуственог и интелектуалног садржаја, са маштенско-поетизованим начинима њиховог литерарног приказивања.

Већ у првом тексту "Кућа" који започиње гномском констатацијом како се све "види током целе године", а "најбоље (...) у оном кратком процепу између зиме и пролећа", у синтагми "у процепу" уписано је једно важно својство које одређује природу текстова који образују књигу. А природа ових текстова је у основи сложена. Они су жанровска и стилска, композитна, мешавина која настаје на "средокраћи", између извештајног прозног модела, који је близак дневничко-есејистичком, и наглашено фикционалног начина обликовања прозног описа у коме се реалистичко и интимистичко начело, које је овде пренето из његове последње приповедне књиге, приближавају и спајају са оним наративним моделом у коме је објективација садржаја примарни начин артикулације. Због тога се у овим текстовима лако уочава њихова значењска усмереност на сликовито и отворено приповедање о стварима овдашњим; о актуелном изневеравању неких темељних етичких и естетичких принципа. Односно о слици/позорници савременог живота у којој сасвим видно, збуњујуће и скоро трагично, "основни ред недостаје", због чега "у брзини свакодневице пренебрегавамо неподударања". Та акцентована "неподударања" у свету ове књиге јесу само друго име за много пута помињане, повлашћиване "разлике" које, онако како су овде тематизоване, описиване и коментарисане, представљају кохерентан скуп одсутних или недобро замењених базичних вредности које трајању подарују смисао, а писању о трајању со живота.

 Ангажовано фрагментарно описивање блиског и непосредног историјског времена у сажетим есејизираним, као и делимично поетско-метафизички интонираним текстовима ове мозаичне, али исцела засноване књиге-узгреднице Горана Петровића, поред осталог, указује и на промену која је захватила поетички лик његове приповедне прозе. Као што је неке њене особине додатно заоштрило. Посебно оне које упућују на његово активно стваралачко настојање да се, покаткад моралистички и дидактично, као сведок времена, одређеније, али постојано књижевно, заложи за афирмацију и очување вредности живота које су у његовом (и нашем) времену, очигледно и тенденциозно, унижене, намерно потиснуте и заборављене.