Stvarnost bez mistifikacije

Činjenica da je u svojim novijim pripovednim knjigama Bližnji (2002) i Razlike (2006) Goran Petrović intenzivnije upošljavao realistički tip gradnje slike sveta, odnosno da je u tematsku osnovu pripovednih tekstova uvodio sasvim konkretne pojedinosti iz bliskog vremena, postala je, kao poetička dominanta, očiglednija u knjizi "zapisa" Pretraživač. Odabravši da u sažetoj formi angažovano referiše o buci i besu savremenog doba: od onih naoko nevažnih pojedinosti koje mogu da se svakodnevno uoče do događaja i pojava koje po svom uticaju i dejstvu imaju dalekosežniji, epohalni značaj, ovaj pripovedač, romansijer i dramski pisac nastojao je da i ove (i ovakve) tekstove oblikuje sa istom, prepoznatljivom, artističkom usredsređenošću i minucioznošću sa kojom je ispisivao svoje najbolje prozne stranice. Zbog toga ova njegova fragmentarna knjiga može da, sa najboljim razlozima, iznova otkrije ali i potvrdi prepoznatljivi, uzorni, stil jednog od najistaknutijih pisaca naše savremene književnosti. Kao što može da bude valjan putokaz i u određenoj meri, koderovski rečeno, "razjasnica" za čitanje i razumevanje njegove poslednje, nagrađene, pripovedne knjige.

Na nju ona ne upućuje samo izborom tematskih okosnica već i, više i postojanije, samosvesnim etičkim i vrednosnim angažmanom. Nastojanjem da se nelepo lice stvarnosti ne mistifikuje i prikrije već da se u mestimice lirizovanim i, pretežnije, esejiziranim opisima, kao i uverljivim slikama, jetkim komentarima i sumornim zaključcima ono, posredovano, još efektnije prikaže. A to nije mali, ni jednostavan, intelektualno-spisateljski zahtev.

Njemu je udovoljavano, najpre, skrupuloznim odabirom tema. Potom naročitim, uvek uverljivo motivisanim, izborom ugla, odnosno perspektive iz koje će se realizovati prozni opis, kao i skladnim kompozicionim, te primerenim i funkcionalno izvedenim jezičko-stilskim rešenjima. Tako da u ovim kratkim, efektnim, esejiziranim tekstovima, koji su realizovani bez stvarnog pripovednog zapleta, lako može da se uoči i prepozna plodotvorno stvaralačko sadejstvo iskustvenog i intelektualnog sadržaja, sa maštensko-poetizovanim načinima njihovog literarnog prikazivanja.

Već u prvom tekstu "Kuća" koji započinje gnomskom konstatacijom kako se sve "vidi tokom cele godine", a "najbolje (...) u onom kratkom procepu između zime i proleća", u sintagmi "u procepu" upisano je jedno važno svojstvo koje određuje prirodu tekstova koji obrazuju knjigu. A priroda ovih tekstova je u osnovi složena. Oni su žanrovska i stilska, kompozitna, mešavina koja nastaje na "sredokraći", između izveštajnog proznog modela, koji je blizak dnevničko-esejističkom, i naglašeno fikcionalnog načina oblikovanja proznog opisa u kome se realističko i intimističko načelo, koje je ovde preneto iz njegove poslednje pripovedne knjige, približavaju i spajaju sa onim narativnim modelom u kome je objektivacija sadržaja primarni način artikulacije. Zbog toga se u ovim tekstovima lako uočava njihova značenjska usmerenost na slikovito i otvoreno pripovedanje o stvarima ovdašnjim; o aktuelnom izneveravanju nekih temeljnih etičkih i estetičkih principa. Odnosno o slici/pozornici savremenog života u kojoj sasvim vidno, zbunjujuće i skoro tragično, "osnovni red nedostaje", zbog čega "u brzini svakodnevice prenebregavamo nepodudaranja". Ta akcentovana "nepodudaranja" u svetu ove knjige jesu samo drugo ime za mnogo puta pominjane, povlašćivane "razlike" koje, onako kako su ovde tematizovane, opisivane i komentarisane, predstavljaju koherentan skup odsutnih ili nedobro zamenjenih bazičnih vrednosti koje trajanju podaruju smisao, a pisanju o trajanju so života.

 Angažovano fragmentarno opisivanje bliskog i neposrednog istorijskog vremena u sažetim esejiziranim, kao i delimično poetsko-metafizički intoniranim tekstovima ove mozaične, ali iscela zasnovane knjige-uzgrednice Gorana Petrovića, pored ostalog, ukazuje i na promenu koja je zahvatila poetički lik njegove pripovedne proze. Kao što je neke njene osobine dodatno zaoštrilo. Posebno one koje upućuju na njegovo aktivno stvaralačko nastojanje da se, pokatkad moralistički i didaktično, kao svedok vremena, određenije, ali postojano književno, založi za afirmaciju i očuvanje vrednosti života koje su u njegovom (i našem) vremenu, očigledno i tendenciozno, unižene, namerno potisnute i zaboravljene.