Бекство из Гринготса

Полица на којој је почивао пехар била је изван њиховог домашаја, чак и Роновог, који је био највиши. Из зачараног блага дизали су се таласи врелине, и Харију се зној сливао низ лице и леђа док се напрезао смишљајући начин да се попне до пехара. А затим зачу змајску рику са супротне стране улаза у ризницу, а звук звекача постајао је све гласнији. Сад су заиста били у замци: нису имали други излаз, осим кроз врата, а чинило се да је хорда гоблина већ надомак њих с друге стране. Хари погледа у Рона и Хермиону и виде ужас на њиховим лицима.

– Хермиона – рече Хари кад звечање постаде још јаче – морам да се попнем тамо горе, морамо да га се решимо...

Она подиже штапић, упери га у Харија и прошапута: – Нагло повучен за чланак своје ноге и уздигнут увис, Хари удари у витешки оклоп, а оклопне реплике праснуше из њега као телеса у белом усијању, испуњавајући ионако претрпан простор. Вриштећи од бола, Рон, Хермиона и два гоблина беху одбачени у страну, на друге предмете који такође почеше да се умножавају. Напола затрпани под све већим таласом усијаног блага копрцали су се и викали док је Хари и даље покушавао да прогура врх мача кроз дршку пехара Хафлпафове, да га навуче на оштрицу.

– Импервиус! – врисну Хермиона покушавајући да заштити себе, Рона и гоблине од ужареног метала.

А онда страшан крик натера Харија да ипак погледа доле: Рон и Хермиона били су до појаса утонули у благо, борећи се да задрже Богрода да не склизне испод плиме која се дизала, али је Грипхук потпуно потонуо, и сада су се видели само врхови неколико његових дугих прстију.

Хари шчепа Грипхука за прсте и повуче их. Сав у опекотинама, гоблин постепено поче да израња, јаучући од бола.

– Либеракорпус! – повика Хари из свег гласа и он и Грипхук се с треском спустише на површину нарастајућег блага, а мач исклизну из Харијеве руке.

– Држите га! – врисну Хари, борећи се с болом од врелог метала на кожи, док се Грипхук поново пео на његова леђа, решен да побегне од нарастајуће масе усијаноцрвених предмета. – Где је мач? Навукао сам пехар на њега!

Звекет с друге стране врата постајао је заглушујућ... било је прекасно...

– Тамо!

Грипхук га је, међутим, први спазио, Грипхук је био тај који се бацио за њим, и у делићу секунде Хари схвати да гоблин никад није ни очекивао да ће они одржати реч. Чврсто стежући шаком прамен Харијеве косе да не упадне у узбуркано море усијаног блага, Грипхук дохвати балчак мача и заљуља га високо изнад Харијевог дохвата.

Мајушни златни пехар, натакнут дршком на сечиво мача, полете увис. Хари скочи, заједно с гоблином који му је и даље јахао на леђима, ухвати га и, мада је осећао како му пече живо месо, није га испуштао, чак ни када су се безбројни хафлпафовски пехари распрснули из његове песнице, падајући по њему попут кише, управо у тренутку кад се врата ризнице поново отворише и он поче незадрживо да клизи низ све већу лавину огњеног злата и сребра које са собом понесе њега, Рона и Хермиону у спољну одају.

Готово несвестан бола од опекотина које су му прекривале тело и ношен бујицом умножавајућег блага, Хари гурну пехар у џеп и подиже руку да узме мач, али Грипхук беше нестао. Склизнувши с Харијевих рамена у погодном тренутку, пронашао је заклон у гомили гоблина који су их опколили, машући  мачем и вриштећи: – Лопови! Лопови! Упомоћ! Лопови! – И нестаде у гомили која им се све више приближавала, сви с бодежима у шакама, а они га прихватише не постављајући никаква питања.

Клизајући се по врелом металу, Хари се на једвите јаде усправи на ноге и схвати да морају да се пробију ако желе да изађу.

– Ошамути! – врисну он, а Рон и Хермиона му се придружише: зраци црвене светлости полетеше у гомилу гоблина и неки попадаше, али су други и даље јуришали и Хари угледа неколико чаробњачких стражара како у трку наилазе иза ћошка.

Привезани змај испусти урлик и пламена лавина изли се по гоблинима: чаробњаци побегоше, повијених глава, истим путем којим су дошли, а Хари изненада доби налет инспирације или, боље рећи, лудила. Показујући штапићем у правцу дебелих окова којима је звер била прикована за под, он врисну: –

Окови се раскинуше уз гласан тресак.

– Овуда! – повика Хари и, још увек избацујући ошамућујуће чини ка гоблинима који су навирали, потрча ка слепом змају.

– Хари... Хари... шта то радиш? – крикну Хермиона.

– Устајте, пењите се, хајде...

Змај још увек није схватио да је слободан: Харијево стопало откри избочину његове задње ноге, и он се узвера на змајева леђа. Крљушт му је била чврста као челик: као да га није ни осетио. Он испружи руку: Хермиона се попе, Рон се узвера иза њих и тренутак касније змај постаде свестан да више није у ланцима.

Пропео се уз рику: Хари се закачи коленима, ухвативши се што је чвршће могао за назубљену крљушт кад неман рашири крила, одбацујући вриштеће гоблине у страну као да су кегле, и вину се у ваздух. Хари, Рон и Хермиона, приљубљени уз змајева леђа, очешаше таваницу док је овај летео према излазу из тунела а бодежи којима су га гоблински прогонитељи гађали одбијали се од његових крила.

– Никад нећемо изаћи, превелик је! – врисну Хермиона, али змај рашири чељуст и поново поче да бљује ватру разневши тунел, чији се под и плафон распукоше и урушише. Огромном снагом змај поче уз помоћ канџи да се вере ка врху крчећи себи пут. Хари чврсто затвори очи да се заштити од врелине и прашине: заглушен одроњавањем камења и змајевом риком, једва се одржавао на његовим леђима, очекујући да га сваког тренутка стресе са себе. Затим зачу Хермиону како вришти: –

Помагала је змају да прошири пролаз, рушећи таваницу док се успињао увис, ка свежијем ваздуху, што даље од крештавих и звечећих гоблина: Хари и Рон учинише исто што и она, пробијајући плафон својим копајућим чинима. Прошли су поред подземног језера и велика гмизава режећа неман као да коначно осети слободу и простор изнад себе, док су пролаз иза њих испуњавали змајев шиљати реп, велике стене, џиновски сломљени сталактити, а звекет гоблина бивао све пригушенији, док им је змајев пламен омогућавао неометано напредовање...