Отписани а најбољи

Животна прича Олгице Петронијевић је попут сценарија за филм. Студирала је славистику на београдском Универзитету, у нади да ће наћи посао у престоници.

– Годину дана сам безуспешно покушавала да се запослим, није било шансе осим да се преквалификујем – каже наша саговорница и наставља – а онда су ми овде, у Башти, 2007. године понудили да радим на терену као наставница. Тако сам стигла у Заовине, село удаљено од града 30 километара, где сам имала три ђака. Неколико ме је чекало и у Растишту и Јагоштици, до које има око 40 километара. 

Тог лета кад је почела да ради јавила се и на конкурс Националног парка „Тара” за педагога у Кампу младих ренџера.

– Било је то занимљиво искуство. Током целог дана 20 малишана, узраста од осам до 14 година, имало је најразличитије активности с циљем да се упознају с природним и културним вредностима Националног парка. Између осталог, организована им је и школа јахања, прича двадесетшестогодишња професорка руског језика.

– Храбрила сам децу да, са прслуком и кацигом на глави, узјашу коња све док ме нису „прозвали“ да и ја то учиним. Да их не бих разочарала, узјахала сам и направила један круг – прича плавоока власница црног појаса у каратеу.

– Чим сам зарадила први новац, сестра и ја смо уписале школу јахања у ергели „Дора” на Манастирским становима. Она је већ после трећег часа била спремна да сама изјаше, а ја ни после десетог.

Онда је у Олгици прокључала крв предака. Зар не потиче из породице која се у прошлости бавила коњима? И зар се у породици још не препричава како је њен деда Вуле Јевтић из Заовина, на Тари, једне вечери из села Солотиша „украо” девојку Ружу, ставио на коња поред себе и одјездио у планину. Можда баш због тих, сентименталних разлога, Олгицина мајка Милка има пуно разумевање за њену љубав према јахању и коњима, мада се сама никад није винула у седло.

Почетничка срећа

На прва такмичења Олгица је кренула из радозналости а онда схватила да је то, попут наставе у школи, заправо оно право.

(/slika2)– Коњички клуб „Дора” су основали заљубљеници у коњички спорт 2006. године и већ наредне учествовали у првенству у даљинском јахању – прича Олгица. – После прве такмичарске сезоне у јахању на 20, 40 и 60 километара, постали смо прваци земље – „Дора” у конкуренцији клубова, а ја у појединачном пласману. Тада смо још били без икаквог такмичарског искуства, припремали се по саветима пријатеља из других клубова. Међутим, услови за тренинге коња овде су прилично тешки. Стаза на Тари, дугачка 40 километара, по тежини може да се мери са стазом од 60 км у равници.

Када је први пут победила у Панчеву у трци на 20 километара, неки су њен успех окарактерисали као почетничку срећу. Победа у трци на 40 километара, прокоментарисана је једним – дешава се. После седам трка за државно првенство 2008. године, оставила је за собом све такмичаре.

Међутим, није се сумњало само у њене јахачке способности већ и у Април, грло које је јахала.

– Април се још као двогодац такмичио у галопским тркама. Имао је добре резултате, чак и победе на београдском хиподрому, а онда је почео да стагнира тако да је шабачка ергела којој је припадао одлучила да га прода. Како је моја тетка Ковиљка, која живи у Паризу, желела да ми поклони једног коња, избор је пао баш на овог коња. С обзиром да је чистокрвни „енглез”, готово да није имао никакве шансе у ендјурансу (даљинском јахању) у којем су се кастрати показали знатно бољим. Међутим, и у случају Априла потврдило се да свако правило има изузетак па је 2007. године проглашен за најбољег коња у даљинском јахању у Србији. Ове године је и на 110 километара имао одлично време без већег замарања.

Наравно да се није замарао када је јахач на њему тежак попут перцета и још је при том, мудро тактизирајући, на сваком већем успону ишао поред њега.

– У овом надметању је важно да јахач правилно распореди снагу коња да би без већег напора издржао трку. Зато и волим овај спорт који уместо снаге и брзине, предност даје мудрости.

Првак Балкана

Прошле школске године Олгица је добила понуду да предаје руски у Основној школи „Свети Сава” у Бајиној Башти. Уклопила је предавања у граду са наставом у селима и тренинзима.

(/slika3)– Никада нисам мислила да ћу бити наставник, а камоли по селима. Међутим, допао ми се рад с децом, посебно сеоском која живе у складу с природом. Од њих сам много тога научила.

На питање како је успела да уклопи наставу четири разреда на једном часу, кроз осмех каже да то и није тако тешко –  док једни пишу, други рачунају...

Олгица је успела да све своје љубави некако „уплете”, али нам се ипак чини, док разговарамо, као да прича о некоме другом а не о себи јер свој живот није овако замишљала. Није је занимао рад у школи, а сада увиђа колико је то леп и племенит посао, о јахању да и не говоримо.

– Најтеже ми је тренирање. Припреме за овогодишње такмичење почела сам још зимус – дневно сам прелазила и по 30 километара.

Ипак, труд се исплатио, с обзиром да ће од 11. до 17. августа на Тари бити и Балканско такмичење у ендјурансу. Све шансе су да наша репрезентативка постане и првак Балкана што јој од срца желимо, а сигурни смо и њени ђаци који су јој и највернија публика.