Хомо-хетеро некоректност

И док смо га у филму „Борат: Културно уздизање у Америци у корист славне нације Казахстана” гледали као новинара Бората Сагдијева који крстари Америком, мамећи своје саговорнике у клопку сопствених предрасуда, Саша Барон Коен – кембрички доктор историје, политички најнекоректнији комичар данашњице и звезда „Да Али Џи шоуа” на ХБО телевизији, сада је пред публиком као Бруно.

Као аустријски геј стилиста и водитељ модне емисије са славним гостима, која руши све рекорде гледаности у свим земљама немачког говорног подручја, осим у Немачкој, деветнаестогодишњи крајње феминизирани и депилирани плавушан има пред собом један једини циљ – да постане најславнији Аустријанац после Хитлера. За постизање циља, Бруно је одабрао стратегију и верног, и у њега заљубљеног асистента. Пропутоваће светом ширећи мир и љубав.

И, тако пред собом видимо блазирану и крајње афектирану мушку верзију најгорих шипарица и купохоличарки, како у чизмицама, црвеном шортсу и заводнички прекрштених ногу, мири завађене Израелце и Палестинце (називајући ове потоње Индусима), како се, врцкајући туром, шета пред Зидом плача и нешто касније пући уста у правцу бркатог палестинског старца. Све то наочиглед запањених и Палестинаца и Јевреја.

Како је његова „мировна мисија” начисто пропала, Бруно доноси одлуку да славу потражи у земљи најславнијих – Америци, за Сашу Барона Коена и иначе најплоднијем тлу за његове, сада већ добро познате, манипулације и подривање конвенција, примитивизма, снобизма и лицемерја. Успут је одлучио да, попут „Бранђелине или Мадоне, усвоји мало црнче, Афроамериканца из Африке”, прогласи себе за самохраног геј оца, изазове сабласан, не само афроамеричке популације, већ и свих америчких хомофобичара које на разне, често и веома неукусне, начине увлачи у замку својих филмских „геј-трикова”...

Какав је ово хумор? Пре свега, политички крајње некоректан, често приземан, бруталан. И увредљив – нарочито за геј популацију, ма шта тренутно Саша Барон Коен тврдио, перманентно истичући да је имао жељу за „раскринкавањем хомофобије и хомофобичара”. У „Бруни”, он се подсмева карикатуралности феминизираних хомосексуалаца, док је исмејавање предрасуда хомофобичара сведено на мању меру. Равнотежа није постигнута, чак ни снагом две круцијалне филмске сцене на ову тему. Оне – са тренером за самоодбрану кога Бруно пита „како препознати педера”, да би му овај одговорио – „тешко, јер многи од њих изгледају као нормални људи”, и оне у којој видимо Бруна као учесника у рвачком мечу у Арканзасу. Она је уједно и врхунац филма и симпатична посвета америчком комичару Ендију Кофману, који се крајем седамдесетих година прошлог века, „самопрогласио” међуполним рвачким прваком света и путујући по провинцијским градовима, у лажним мечевима тукао жене, нудећи им хиљаду долара ако га победе.

Када је коначно схватио да славу можеш досегнути једино уколико си „стрејт” попут Тома Круза или Кевина Спејсија (и једног и другог, таблоиди често сумњиче да су геј), Бруно се као снажни „Стрејт Дејв”, појављује у рвачкој арени, пред хетеросексуалном и изразито хомофобном публиком, очигледно одушевљеном његовом брадатом, војничком појавом. Као изазивач на мечу је његов бивши асистент и уместо жестоке тучњаве, крви жељна публика постаје сведок страсних мушких пољубаца и свлачења. Реакције су – од тешког шока, преко плача, до провале гнева...

Коенов „Бруно”, чињеница је, најпровокативнији је филм виђен у последње време. Његова највећа вредност је управо Саша Барон Коен, који је одиграо Бруна до глумачког савршенства. И редитељски (опет Лари Чарлс с којим је Коен сарађивао у „Борату”), овај филм је прецизнији и конзистентнији од „Бората”, но – да ли је и бољи? Калкулантскији сигурно јесте. Чини се, ипак, да се иза жеље за стварањем храбре и екстравагантне документаристичко-игране комедије крије намера за скандализовањем јавности по сваку цену а зарад освајања што већег броја милиона америчких долара на светским биоскопским благајнама. Тако већ јесте.