Homo-hetero nekorektnost

I dok smo ga u filmu „Borat: Kulturno uzdizanje u Americi u korist slavne nacije Kazahstana” gledali kao novinara Borata Sagdijeva koji krstari Amerikom, mameći svoje sagovornike u klopku sopstvenih predrasuda, Saša Baron Koen – kembrički doktor istorije, politički najnekorektniji komičar današnjice i zvezda „Da Ali Dži šoua” na HBO televiziji, sada je pred publikom kao Bruno.

Kao austrijski gej stilista i voditelj modne emisije sa slavnim gostima, koja ruši sve rekorde gledanosti u svim zemljama nemačkog govornog područja, osim u Nemačkoj, devetnaestogodišnji krajnje feminizirani i depilirani plavušan ima pred sobom jedan jedini cilj – da postane najslavniji Austrijanac posle Hitlera. Za postizanje cilja, Bruno je odabrao strategiju i vernog, i u njega zaljubljenog asistenta. Proputovaće svetom šireći mir i ljubav.

I, tako pred sobom vidimo blaziranu i krajnje afektiranu mušku verziju najgorih šiparica i kupoholičarki, kako u čizmicama, crvenom šortsu i zavodnički prekrštenih nogu, miri zavađene Izraelce i Palestince (nazivajući ove potonje Indusima), kako se, vrckajući turom, šeta pred Zidom plača i nešto kasnije pući usta u pravcu brkatog palestinskog starca. Sve to naočigled zapanjenih i Palestinaca i Jevreja.

Kako je njegova „mirovna misija” načisto propala, Bruno donosi odluku da slavu potraži u zemlji najslavnijih – Americi, za Sašu Barona Koena i inače najplodnijem tlu za njegove, sada već dobro poznate, manipulacije i podrivanje konvencija, primitivizma, snobizma i licemerja. Usput je odlučio da, poput „Branđeline ili Madone, usvoji malo crnče, Afroamerikanca iz Afrike”, proglasi sebe za samohranog gej oca, izazove sablasan, ne samo afroameričke populacije, već i svih američkih homofobičara koje na razne, često i veoma neukusne, načine uvlači u zamku svojih filmskih „gej-trikova”...

Kakav je ovo humor? Pre svega, politički krajnje nekorektan, često prizeman, brutalan. I uvredljiv – naročito za gej populaciju, ma šta trenutno Saša Baron Koen tvrdio, permanentno ističući da je imao želju za „raskrinkavanjem homofobije i homofobičara”. U „Bruni”, on se podsmeva karikaturalnosti feminiziranih homoseksualaca, dok je ismejavanje predrasuda homofobičara svedeno na manju meru. Ravnoteža nije postignuta, čak ni snagom dve krucijalne filmske scene na ovu temu. One – sa trenerom za samoodbranu koga Bruno pita „kako prepoznati pedera”, da bi mu ovaj odgovorio – „teško, jer mnogi od njih izgledaju kao normalni ljudi”, i one u kojoj vidimo Bruna kao učesnika u rvačkom meču u Arkanzasu. Ona je ujedno i vrhunac filma i simpatična posveta američkom komičaru Endiju Kofmanu, koji se krajem sedamdesetih godina prošlog veka, „samoproglasio” međupolnim rvačkim prvakom sveta i putujući po provincijskim gradovima, u lažnim mečevima tukao žene, nudeći im hiljadu dolara ako ga pobede.

Kada je konačno shvatio da slavu možeš dosegnuti jedino ukoliko si „strejt” poput Toma Kruza ili Kevina Spejsija (i jednog i drugog, tabloidi često sumnjiče da su gej), Bruno se kao snažni „Strejt Dejv”, pojavljuje u rvačkoj areni, pred heteroseksualnom i izrazito homofobnom publikom, očigledno oduševljenom njegovom bradatom, vojničkom pojavom. Kao izazivač na meču je njegov bivši asistent i umesto žestoke tučnjave, krvi željna publika postaje svedok strasnih muških poljubaca i svlačenja. Reakcije su – od teškog šoka, preko plača, do provale gneva...

Koenov „Bruno”, činjenica je, najprovokativniji je film viđen u poslednje vreme. Njegova najveća vrednost je upravo Saša Baron Koen, koji je odigrao Bruna do glumačkog savršenstva. I rediteljski (opet Lari Čarls s kojim je Koen sarađivao u „Boratu”), ovaj film je precizniji i konzistentniji od „Borata”, no – da li je i bolji? Kalkulantskiji sigurno jeste. Čini se, ipak, da se iza želje za stvaranjem hrabre i ekstravagantne dokumentarističko-igrane komedije krije namera za skandalizovanjem javnosti po svaku cenu a zarad osvajanja što većeg broja miliona američkih dolara na svetskim bioskopskim blagajnama. Tako već jeste.