Песма за дечка с „оне стране“ мобилног

„Послушао сам сараднике”, скромно је одговорио Јан Вилем Лојкен, директор North Sea Jazz фестивала (NSJ, 10-12.07, Ротердам, Холандија), на честитке поводом храброг избора Џона Зорна за домаћина овогодишњег издања, тзв. Artist in Residence. Поручујући публици да су „у време кризе театри пуни”, Лојкен је заиграо на карту уметности и поново тријумфовао. Преко 1.000 извођача, близу 200 програма на 15 сцена у ротердамском комплексу Ahou – уобичајени су параметри за одржавање неприкосновене позиције „највећег џез самита у Европи”. И, можда је ове године програм био јефтинији, али то је само могло да значи да се у једном тренутку појединац није одлучивао између четири концерта којима би желео да присуствује, него нпр. три, што, заправо, уопште није лоше – мање се човек каје када мање пропусти.

Сви најважнији „сезонски” програми су нашли своје место: Џорџ Бенсон је певао песме Нета Кинга Кола, Дајен Ривс, Симон и Лиз Рајт одале су почаст Нини Симон, Херби Хенкок је упарио клавир са сензационалним кинеским класичаром Лангом Лангом, Винтон Марсалис је загребао по фламенко емоцијама уз Чана Домингеза, три краља електричног баса су и овде свирали грмљавину, Мекој Тајнер је угостио Џона Скофилда и Била Фризела промовишући актуелни албум „Guitars”, дискографска кућа Blue note је прославила 70. рођендан представљајући албуме Арона Паркса, Лајонела Луекеа, Авишаија Коена, Паола Фресуа и Урија Кејна... Актуелност се од NSJ очекује, као правог сајма трендова џеза и сродне музике.

Импровизације на јеврејски „етно“

Сил, Адел, Дафи, Ерика Баду, Чака Кан, Кенди Далфер, Џејмс Тејлор, Кју Тип и Стив Винвуд одиграли су улогу ширења џез мисије међу љубитељима популарне музике. Укључивање поп(уларних) извођача је вишегодишња традиција – осим непосредног комерцијалног ефекта, организатор се исправно нада да ће, на дуже стазе, стећи и нову џез публику.

(/slika2)Као и сваке године, било је веома дирљивих момената. Би Би Кинг је поново међу нама, после неколико година одсуствовања са сцене – сећање нас враћа на директно укључење са NSJ у Live Aid спектакл 1985. године, највећу глобалну промоцију у историји фестивала. Ли Кониц није дошао због болести – пијаниста Бред Мелдоу, басиста Чарли Хејден и бубњар Хорхе Роси ће, уз велико поштовање према колеги и жеље за опоравак, одржати фантастични сет омиљених стандарда, са верзијом „Cry Me a River” која још увек одзвања у ушима. Мариза ће, на захтев публике, певати на бис – уместо са бине, спустила се у публику, без микрофона, у покушају да што верније дочара атмосферу у фадо клубовима на лисабонском Баиро Алту. Јапанска пијанисткиња Акико Јано најављује омиљену тему своје партнерке Хироми, а онда заборавља текст – узрујана је, али је публика бодри и води до фантастичне вокалне интерпретације. Хенк Џонс, Чучо Валдес и Пакито де Ривера описују животну причу о џезу као извору надахнућа и непресушне снаге. И, можда пре свега поменутог – случај Мелоди Гардо. Када је нова звезда продукције Verve приметила девојку у сали којој звони мобилни телефон, обратила јој се охрабрујући је да се јави, а онда певала само за, како је рекла, „њеног дечка”. Следећој песми је адекватно променила речи, коначно јој се захваљујући што јој „је била муза ове ноћи”.

Уз вокалну асистенцију певачице Карен Малка, оуд Амоса Хофмана, традиционалне удараљке Итамара Доарија и фасцинантног пијанисту Шаија Маестра, контрабасиста Авишаи Коен је ушао дубоко у истраживање могућих веза јеврејске музике и џеза. „Alfonsina!” отело се вашем извештачу кад је Авишаи сам изашао на бис. „Ево је”, рекао је, додавши да је „посвећује великом Мајклу Џексону”. Потом пева неописиво тужну песму Аријела Рамиреза о самоубиству Алфонсине Сторни, славне аргентинске песникиње. Џералд Клејтон, син легендарног контрабасисте Џона, пред стотинак срећника промовише себе у ново велико име акустичног клавира. Зина Паркинс демонстрира шта све може да произведе електрична харфа, уз електронске интервенције Икуе Мори. Марија Шнајдер је овог пута дошла сама: најпре је изврсно припремила локални студентски биг бенд Codarts за извођење њених најзахтевнијих композиција, а потом је председавала жирију European Jazz Competition. Прву награду је добио норвешки дует Albatrosh – било је лепо видети бубњара Срђана Ивановића и његов Blazin Quartet међу пет финалиста престижног такмичења.

Акош Лаки, до свитања

Традиционалну награду која носи име оснивача фестивала Пола Акета понео је кући италијански пијаниста Стефано Болани.

Велики фестивал отвара довољно простора домаћим џез снагама. Ове године највише пажње заслужили су пијаниста Волферт Бредерод, промовишући меланолично-медитативни програм који је недавно објављен за продукцију ECM, његов колега по инструменту Мисјел Борстлап, са free-funk импровизацијама у друштву контрабасисте Ернста Глерума и бубњара Хана Бенинка, те млада саксофонисткиња Тинеке Постма, која је спретно избегла Кенди-Далфер-клопке нудећи бескомпромисан џез са врхунским сарадницима из америчке прве лиге (Џери Ален – клавир, Скот Кули – контрабас, Тери Лин Карингтон – бубњеви). Такође је гостовала контрабасисткињи Есперанци Спалдинг – симболично, ово је био сусрет највећих талената Холандије и САД. Али можда и више од тога домаћини су се показали на џем сешну, у ротердамском хотелу „Хилтон”. Све три ноћи, до седам ујутро, најбољи холандски џез музичари су забављали окупљени свет, мотивишући и њихове америчке колеге, попут Роја Харгрува, да изађу на сцену. Лепо је било видети и једног нашег земљака, саксофонисту Акоша Лакија, како тријумфује као солиста, мотивишући музичаре да дају све од себе, као и публику да подржи уметнике до самог свитања.