Pesma za dečka s „one strane“ mobilnog

„Poslušao sam saradnike”, skromno je odgovorio Jan Vilem Lojken, direktor North Sea Jazz festivala (NSJ, 10-12.07, Roterdam, Holandija), na čestitke povodom hrabrog izbora Džona Zorna za domaćina ovogodišnjeg izdanja, tzv. Artist in Residence. Poručujući publici da su „u vreme krize teatri puni”, Lojken je zaigrao na kartu umetnosti i ponovo trijumfovao. Preko 1.000 izvođača, blizu 200 programa na 15 scena u roterdamskom kompleksu Ahou – uobičajeni su parametri za održavanje neprikosnovene pozicije „najvećeg džez samita u Evropi”. I, možda je ove godine program bio jeftiniji, ali to je samo moglo da znači da se u jednom trenutku pojedinac nije odlučivao između četiri koncerta kojima bi želeo da prisustvuje, nego npr. tri, što, zapravo, uopšte nije loše – manje se čovek kaje kada manje propusti.

Svi najvažniji „sezonski” programi su našli svoje mesto: Džordž Benson je pevao pesme Neta Kinga Kola, Dajen Rivs, Simon i Liz Rajt odale su počast Nini Simon, Herbi Henkok je upario klavir sa senzacionalnim kineskim klasičarom Langom Langom, Vinton Marsalis je zagrebao po flamenko emocijama uz Čana Domingeza, tri kralja električnog basa su i ovde svirali grmljavinu, Mekoj Tajner je ugostio Džona Skofilda i Bila Frizela promovišući aktuelni album „Guitars”, diskografska kuća Blue note je proslavila 70. rođendan predstavljajući albume Arona Parksa, Lajonela Luekea, Avišaija Koena, Paola Fresua i Urija Kejna... Aktuelnost se od NSJ očekuje, kao pravog sajma trendova džeza i srodne muzike.

Improvizacije na jevrejski „etno“

Sil, Adel, Dafi, Erika Badu, Čaka Kan, Kendi Dalfer, Džejms Tejlor, Kju Tip i Stiv Vinvud odigrali su ulogu širenja džez misije među ljubiteljima popularne muzike. Uključivanje pop(ularnih) izvođača je višegodišnja tradicija – osim neposrednog komercijalnog efekta, organizator se ispravno nada da će, na duže staze, steći i novu džez publiku.

(/slika2)Kao i svake godine, bilo je veoma dirljivih momenata. Bi Bi King je ponovo među nama, posle nekoliko godina odsustvovanja sa scene – sećanje nas vraća na direktno uključenje sa NSJ u Live Aid spektakl 1985. godine, najveću globalnu promociju u istoriji festivala. Li Konic nije došao zbog bolesti – pijanista Bred Meldou, basista Čarli Hejden i bubnjar Horhe Rosi će, uz veliko poštovanje prema kolegi i želje za oporavak, održati fantastični set omiljenih standarda, sa verzijom „Cry Me a River” koja još uvek odzvanja u ušima. Mariza će, na zahtev publike, pevati na bis – umesto sa bine, spustila se u publiku, bez mikrofona, u pokušaju da što vernije dočara atmosferu u fado klubovima na lisabonskom Bairo Altu. Japanska pijanistkinja Akiko Jano najavljuje omiljenu temu svoje partnerke Hiromi, a onda zaboravlja tekst – uzrujana je, ali je publika bodri i vodi do fantastične vokalne interpretacije. Henk Džons, Čučo Valdes i Pakito de Rivera opisuju životnu priču o džezu kao izvoru nadahnuća i nepresušne snage. I, možda pre svega pomenutog – slučaj Melodi Gardo. Kada je nova zvezda produkcije Verve primetila devojku u sali kojoj zvoni mobilni telefon, obratila joj se ohrabrujući je da se javi, a onda pevala samo za, kako je rekla, „njenog dečka”. Sledećoj pesmi je adekvatno promenila reči, konačno joj se zahvaljujući što joj „je bila muza ove noći”.

Uz vokalnu asistenciju pevačice Karen Malka, oud Amosa Hofmana, tradicionalne udaraljke Itamara Doarija i fascinantnog pijanistu Šaija Maestra, kontrabasista Avišai Koen je ušao duboko u istraživanje mogućih veza jevrejske muzike i džeza. „Alfonsina!” otelo se vašem izveštaču kad je Avišai sam izašao na bis. „Evo je”, rekao je, dodavši da je „posvećuje velikom Majklu Džeksonu”. Potom peva neopisivo tužnu pesmu Arijela Ramireza o samoubistvu Alfonsine Storni, slavne argentinske pesnikinje. Džerald Klejton, sin legendarnog kontrabasiste Džona, pred stotinak srećnika promoviše sebe u novo veliko ime akustičnog klavira. Zina Parkins demonstrira šta sve može da proizvede električna harfa, uz elektronske intervencije Ikue Mori. Marija Šnajder je ovog puta došla sama: najpre je izvrsno pripremila lokalni studentski big bend Codarts za izvođenje njenih najzahtevnijih kompozicija, a potom je predsedavala žiriju European Jazz Competition. Prvu nagradu je dobio norveški duet Albatrosh – bilo je lepo videti bubnjara Srđana Ivanovića i njegov Blazin Quartet među pet finalista prestižnog takmičenja.

Akoš Laki, do svitanja

Tradicionalnu nagradu koja nosi ime osnivača festivala Pola Aketa poneo je kući italijanski pijanista Stefano Bolani.

Veliki festival otvara dovoljno prostora domaćim džez snagama. Ove godine najviše pažnje zaslužili su pijanista Volfert Brederod, promovišući melanolično-meditativni program koji je nedavno objavljen za produkciju ECM, njegov kolega po instrumentu Misjel Borstlap, sa free-funk improvizacijama u društvu kontrabasiste Ernsta Gleruma i bubnjara Hana Beninka, te mlada saksofonistkinja Tineke Postma, koja je spretno izbegla Kendi-Dalfer-klopke nudeći beskompromisan džez sa vrhunskim saradnicima iz američke prve lige (Džeri Alen – klavir, Skot Kuli – kontrabas, Teri Lin Karington – bubnjevi). Takođe je gostovala kontrabasistkinji Esperanci Spalding – simbolično, ovo je bio susret najvećih talenata Holandije i SAD. Ali možda i više od toga domaćini su se pokazali na džem sešnu, u roterdamskom hotelu „Hilton”. Sve tri noći, do sedam ujutro, najbolji holandski džez muzičari su zabavljali okupljeni svet, motivišući i njihove američke kolege, poput Roja Hargruva, da izađu na scenu. Lepo je bilo videti i jednog našeg zemljaka, saksofonistu Akoša Lakija, kako trijumfuje kao solista, motivišući muzičare da daju sve od sebe, kao i publiku da podrži umetnike do samog svitanja.