Хари Потер, магија у all star патикама

Крајем прошлог века, феномен Хари Потер успоставио се већ после првог наслова списатељице Џоан К. Роулинг – након књиге „Хари Потер и камен мудрости“ реч Нормалац (енгл. Muggle) улази не само у савремени британски сленг већ и у Оксфордски речник енглеског језика, означавајући особу која не влада посебним вештинама. У Потерверзуму, универзуму Харија Потера, у питању су магијске вештине које су доступне само чаробњацима или пак ученицима школе магијских вештина Хогвортс.

Индикативно је да овакав својеврсни билдунгсроман у жанру фантастике (Хари из књиге у књигу заокружује по једну годину свог образовања у Хогвортсу) настаје баш у доба „информатичке бомбе“, као једна врста наизглед конзервативног отпора дигиталној култури и виртуелној књижевности. Роулингова је од 1997. до 2007. објавила седам наставака (објављени код нас у преводу Весне Рогановић и Драшка Рогановића, издавач Евро-Ђунти), а на филмским верзијама су радили Крис Коламбас, Алфонсо Куарон, Мајк Њуел и Дејвид Јејтс, који је режирао „Харија Потера и Ред Феникса“, као и актуелног „Харија Потера и Полукрвног Принца“, а режираће и финале серијала „Хари Потер и реликвије смрти“ у два дела. Филмски серијал о Харију Потеру је права кока са златним јајима и чини се да се продуценти тешка срца растају од јунака који је, отелотворен појавом Данијела Редклифа и потпомогнут достигнућима дигиталне технологије и специјалних ефеката, афирмисао магију више од свих деветнаестовековних персона из супкултурног миљеа окултизма и алхемије.

Непомирљиви светови

И магија и технологија као домени испољавања људског духа довољно су заводљиве – Нормалцима из појавног света доступни су телефони и превозна средства попут авиона, док се хогвортсовци транспонују магичним речима, невидљивим огртачима, или пак метлама. Романтичарско херојско трагање за Добрим и Истинитим, апотеоза магији као претходници технике, одражава свакако и наше стање духа, евоцира наш адолесцентски простор слободе који нам је могућ само у литерарним или филмским наративима. У најновијем филмском наставку „Хари Потер и Полукрвни Принц” ретро атмосфера Хогвортса, насупрот накратко приказаном али у довољној мери сајбер-стилизованом свету Нормалаца (савременом Лондону), доноси носталгичну чежњу за изгубљеним преддигиталним, прединформатичким добом.

Хари Потер је реанимирао књигу у штампаном издању – чак ни филмовање ове литературе од око петстотинак страница, која је изузетно захтевна за предадолесцентску и тинејџерску убрзану перцепцију (уз све чешћи синдром умањене пажње), није угрозило жеђ за читањем нових наставака књижевног серијала. Сам ритуал читања књига о Харију Потеру постаје аналогија читању магијских књига за одбрану од магијских вештина или пак за справљање чаробних напитака.

Веза два света који паралелно егзистирају, света Нормалаца и света Хогвортс магије, у овом филмском наставку готово да се губи – не само да нема (срећом) канонског боравка Харија међу блазираним рођацима Дарслијевима, већ и сам Лондон престаје да буде важан – поприште борбе Добра и Зла је једино свет Магије. Иако Роулингова у експозицији романа иронично интонира неименованог Премијера Нормалаца, несвесног ужаса који појавном свету могу донети Смртождери, послушници Харијевог архинепријатеља, Лорда Волдемора, у филмској верзији изостаје та епизода и остаје отворено питање да ли ће се Хари икада борити и за свет Нормалаца и је ли тај свет уопште вредан икакве борбе. И, иако ауторка романа и даље елаборира мотив полутанства и мешане крви (чаробњачке и „нормалске”) односно идеологију расне чистоће коју заступају радикални чаробњаци Слитериновог племена, продуценти филмског „Харија Потера и Полукрвног Принца” тек овлаш дотичу овај већ једном истрошени мотив.

(/slika2)Помоћу књиге о справљању напитака коју је својим коментарима обогатио мистериозни Полукрвни Принц, Хари ће кришом савладати и неке забрањене чини. Понајвише саспенса и филмске напетости у овом филмском наративу заузимају необична Харијева путовања уз помоћ зарањања у сито-за-мисли, путовања кроз прозрачна сећања чаробњака Волдемора, похрањена у бочицама које ће професор Дамблдор активирати не би ли Хари открио Волдеморову тајну. Ови филмски флешбекови, пуни ледене језе, у драматуршком су контрапункту са догодовштинама спајања мушко-женских парова (Хари и Ронова сестра, Џини, и Рон и Хермиона), мотивом карактеристичним за романтичне комедије, и да није таквог ритма „Хари Потер и Полукрвни Принц” за тренутак би се нашао на ивици да постане чаробњачка филмска верзија чувене тинејџ ТВ серије „Беверли Хилс”. Но, иако је љубав у зраку, кроз зрак ипак спектакуларније лете чини, чаробни штапићи, магијски предмети, или пак севају погледи вештаца и вештица – увек амбивалентног професора Снејпа (Ален Рикман), амбициозне злоће Малфоја (Том Фелтон) и Волдеморове Смртождерке Белатрикс (Хелен Бонам Картер).

Иако додирне тачке међу њима постоје, Хари није Лук Скајвокер, Џедај у целибату, борац против Сита, мрачних сила Империје. Шеснаестогодишњак у all star патикама који се први пут истински заљубљује, све је даљи од гностичко-алхемијске позиције познаваоца тајног језика змија и њихове мудрости успостављене на почетку серијала, књижевног и филмског. Манихејска подела на Добро и Зло, и у Потерверзуму је снажна као и у „Звезданим ратовима”. Оно што је у удаљеним галаксијама Сила, у свету Харија Потера је Магија, а обе имају и своју светлу и своју мрачну страну. Менторске фигуре Луковог заштитника Оби-Вана Кенобија, односно Харијевог професора Дамблдора, помажу јунацима на страни Добра да разлуче невидљиве замке Зла.

Тинејџер као Одабрани

Чини се да су аутори филмског серијала у обликовању Харија Потера у потпуности приближили хогвортског младог чаробњака, Одабраног, просечном тинејџеру. Хари је одабран да се упусти у финалну битку са мрачним Волдемором, али он није типични митски јунак без мане и страха – у митологији списатељице Џ. К. Роулинг Потер је и рањив, и сумњичав, и тврдоглав, понекад се служи симпатичним триковима, избегава одређене предмете у школи – речју, обичан школарац, који, уз мало среће, уз помоћ пријатеља, и вечних симпатија за које су заправо заслужни Харијеви преминули родитељи чаробњаци, успева да савлада иницијацијске задатке.

Смрћу свог ментора Хари заправо постиже финалну иницијацију и јасније него икад осећа да је он Одабрани – овај моменат у филмској верзији „Харија Потера и Пунокрвног Принца“ остаје као типичан клифхенгер – он отвара напетост и најављује следећи наставак, заправо два филма који ће настати из једне, последње, седме (обавезни магијски број) већ објављене књиге. Трио Хари, Хермиона (Ема Вотсон) и Рон (Руперт Грин) остају Свето тројство Потерверзума, а глумци су од деце постали тинејџери који су расли и срасли са својим ликовима.