Hari Poter, magija u all star patikama

Krajem prošlog veka, fenomen Hari Poter uspostavio se već posle prvog naslova spisateljice Džoan K. Rouling – nakon knjige „Hari Poter i kamen mudrosti“ reč Normalac (engl. Muggle) ulazi ne samo u savremeni britanski sleng već i u Oksfordski rečnik engleskog jezika, označavajući osobu koja ne vlada posebnim veštinama. U Poterverzumu, univerzumu Harija Potera, u pitanju su magijske veštine koje su dostupne samo čarobnjacima ili pak učenicima škole magijskih veština Hogvorts.

Indikativno je da ovakav svojevrsni bildungsroman u žanru fantastike (Hari iz knjige u knjigu zaokružuje po jednu godinu svog obrazovanja u Hogvortsu) nastaje baš u doba „informatičke bombe“, kao jedna vrsta naizgled konzervativnog otpora digitalnoj kulturi i virtuelnoj književnosti. Roulingova je od 1997. do 2007. objavila sedam nastavaka (objavljeni kod nas u prevodu Vesne Roganović i Draška Roganovića, izdavač Evro-Đunti), a na filmskim verzijama su radili Kris Kolambas, Alfonso Kuaron, Majk Njuel i Dejvid Jejts, koji je režirao „Harija Potera i Red Feniksa“, kao i aktuelnog „Harija Potera i Polukrvnog Princa“, a režiraće i finale serijala „Hari Poter i relikvije smrti“ u dva dela. Filmski serijal o Hariju Poteru je prava koka sa zlatnim jajima i čini se da se producenti teška srca rastaju od junaka koji je, otelotvoren pojavom Danijela Redklifa i potpomognut dostignućima digitalne tehnologije i specijalnih efekata, afirmisao magiju više od svih devetnaestovekovnih persona iz supkulturnog miljea okultizma i alhemije.

Nepomirljivi svetovi

I magija i tehnologija kao domeni ispoljavanja ljudskog duha dovoljno su zavodljive – Normalcima iz pojavnog sveta dostupni su telefoni i prevozna sredstva poput aviona, dok se hogvortsovci transponuju magičnim rečima, nevidljivim ogrtačima, ili pak metlama. Romantičarsko herojsko traganje za Dobrim i Istinitim, apoteoza magiji kao prethodnici tehnike, odražava svakako i naše stanje duha, evocira naš adolescentski prostor slobode koji nam je moguć samo u literarnim ili filmskim narativima. U najnovijem filmskom nastavku „Hari Poter i Polukrvni Princ” retro atmosfera Hogvortsa, nasuprot nakratko prikazanom ali u dovoljnoj meri sajber-stilizovanom svetu Normalaca (savremenom Londonu), donosi nostalgičnu čežnju za izgubljenim preddigitalnim, predinformatičkim dobom.

Hari Poter je reanimirao knjigu u štampanom izdanju – čak ni filmovanje ove literature od oko petstotinak stranica, koja je izuzetno zahtevna za predadolescentsku i tinejdžersku ubrzanu percepciju (uz sve češći sindrom umanjene pažnje), nije ugrozilo žeđ za čitanjem novih nastavaka književnog serijala. Sam ritual čitanja knjiga o Hariju Poteru postaje analogija čitanju magijskih knjiga za odbranu od magijskih veština ili pak za spravljanje čarobnih napitaka.

Veza dva sveta koji paralelno egzistiraju, sveta Normalaca i sveta Hogvorts magije, u ovom filmskom nastavku gotovo da se gubi – ne samo da nema (srećom) kanonskog boravka Harija među blaziranim rođacima Darslijevima, već i sam London prestaje da bude važan – poprište borbe Dobra i Zla je jedino svet Magije. Iako Roulingova u ekspoziciji romana ironično intonira neimenovanog Premijera Normalaca, nesvesnog užasa koji pojavnom svetu mogu doneti Smrtožderi, poslušnici Harijevog arhineprijatelja, Lorda Voldemora, u filmskoj verziji izostaje ta epizoda i ostaje otvoreno pitanje da li će se Hari ikada boriti i za svet Normalaca i je li taj svet uopšte vredan ikakve borbe. I, iako autorka romana i dalje elaborira motiv polutanstva i mešane krvi (čarobnjačke i „normalske”) odnosno ideologiju rasne čistoće koju zastupaju radikalni čarobnjaci Sliterinovog plemena, producenti filmskog „Harija Potera i Polukrvnog Princa” tek ovlaš dotiču ovaj već jednom istrošeni motiv.

(/slika2)Pomoću knjige o spravljanju napitaka koju je svojim komentarima obogatio misteriozni Polukrvni Princ, Hari će krišom savladati i neke zabranjene čini. Ponajviše saspensa i filmske napetosti u ovom filmskom narativu zauzimaju neobična Harijeva putovanja uz pomoć zaranjanja u sito-za-misli, putovanja kroz prozračna sećanja čarobnjaka Voldemora, pohranjena u bočicama koje će profesor Dambldor aktivirati ne bi li Hari otkrio Voldemorovu tajnu. Ovi filmski flešbekovi, puni ledene jeze, u dramaturškom su kontrapunktu sa dogodovštinama spajanja muško-ženskih parova (Hari i Ronova sestra, Džini, i Ron i Hermiona), motivom karakterističnim za romantične komedije, i da nije takvog ritma „Hari Poter i Polukrvni Princ” za trenutak bi se našao na ivici da postane čarobnjačka filmska verzija čuvene tinejdž TV serije „Beverli Hils”. No, iako je ljubav u zraku, kroz zrak ipak spektakularnije lete čini, čarobni štapići, magijski predmeti, ili pak sevaju pogledi veštaca i veštica – uvek ambivalentnog profesora Snejpa (Alen Rikman), ambiciozne zloće Malfoja (Tom Felton) i Voldemorove Smrtožderke Belatriks (Helen Bonam Karter).

Iako dodirne tačke među njima postoje, Hari nije Luk Skajvoker, Džedaj u celibatu, borac protiv Sita, mračnih sila Imperije. Šesnaestogodišnjak u all star patikama koji se prvi put istinski zaljubljuje, sve je dalji od gnostičko-alhemijske pozicije poznavaoca tajnog jezika zmija i njihove mudrosti uspostavljene na početku serijala, književnog i filmskog. Manihejska podela na Dobro i Zlo, i u Poterverzumu je snažna kao i u „Zvezdanim ratovima”. Ono što je u udaljenim galaksijama Sila, u svetu Harija Potera je Magija, a obe imaju i svoju svetlu i svoju mračnu stranu. Mentorske figure Lukovog zaštitnika Obi-Vana Kenobija, odnosno Harijevog profesora Dambldora, pomažu junacima na strani Dobra da razluče nevidljive zamke Zla.

Tinejdžer kao Odabrani

Čini se da su autori filmskog serijala u oblikovanju Harija Potera u potpunosti približili hogvortskog mladog čarobnjaka, Odabranog, prosečnom tinejdžeru. Hari je odabran da se upusti u finalnu bitku sa mračnim Voldemorom, ali on nije tipični mitski junak bez mane i straha – u mitologiji spisateljice Dž. K. Rouling Poter je i ranjiv, i sumnjičav, i tvrdoglav, ponekad se služi simpatičnim trikovima, izbegava određene predmete u školi – rečju, običan školarac, koji, uz malo sreće, uz pomoć prijatelja, i večnih simpatija za koje su zapravo zaslužni Harijevi preminuli roditelji čarobnjaci, uspeva da savlada inicijacijske zadatke.

Smrću svog mentora Hari zapravo postiže finalnu inicijaciju i jasnije nego ikad oseća da je on Odabrani – ovaj momenat u filmskoj verziji „Harija Potera i Punokrvnog Princa“ ostaje kao tipičan klifhenger – on otvara napetost i najavljuje sledeći nastavak, zapravo dva filma koji će nastati iz jedne, poslednje, sedme (obavezni magijski broj) već objavljene knjige. Trio Hari, Hermiona (Ema Votson) i Ron (Rupert Grin) ostaju Sveto trojstvo Poterverzuma, a glumci su od dece postali tinejdžeri koji su rasli i srasli sa svojim likovima.