ЕГЗИТ ритуали

Управо завршено, јубиларно десетогодишње издање међународно признатог музичког фестивала „Егзит” (9–12. јул 2009) у Новом Саду одличан је подстрек за размишљање о уметности, популарној култури и аутентичности у глобалном контексту светске музичке индустрије и транзиционе Србије као домаћина овог догађаја. Оно укључује и размишљање о политици, идеологији, и, нужно, економији, у културној ситуацији данашњице, у којој се поље политичког преговарања и социјалних борби у западном свету у одлучујућој мери преселило у област културе.

Од тзв. високе уметности похрањене у музејима који трпе најезду глобалног туризма, преко популарних уметности као што су музика и филм, до тзв. масовне забаве, културу одликује напетост између притиска тржишта и креативних напора уметника и културних посленика, парадокс растуће индивидуалности, али и униформности свести, и изложеност превеликом броју информација и вртоглавом технолошком развоју комуникације на глобалном нивоу.

Као комерцијални фестивал са тек делимично друштвено ангажованим педигреом, догађај од изузетне политичке важности нарочито у периоду свог оснивања, када је требало да прецизније артикулише и подржи протестну енергију омладине, грађана и опозиције уочи пада Милошевићевог режима, „Егзит” релевантно прати и одсликава ову данашњу „нелагодност у култури”.

И заиста, једна од кључних карактеристика понуде „Егзита” јесте чињеница да је његов целокупни програм физички немогуће видети током трајања фестивала. Са више од десет различитих програма и око двадесет бина, садржај програма изгледа као интернет мени, на коме сваку информацију можете добити у секундама. Иако овакав распоред теоријски нуди готово бесконачну слободу избора посетиоцима, заправо је, због величине тврђаве на којој се „Егзит” одвија и реке људи која се непрестано креће у свим правцима, током једне вечери могуће посетити тек две-три бине.

Ова на неки начин виртуелна, дакле физички несавладива, огромна понуда јесте израз духа времена, у коме медијска засутост садржајима који окупирају чула доводи и до одбојности и досаде, до емотивне тупости конзумената, заморених толиком количином утисака. Млада и не само млада публика ипак се бори са овим изазовом, интуитивно тежећи ономе што још увек има ауру искрености и аутентичности (Лајонел Трилинг): сусрету са великом звездом, са омиљеним извођачем, са којим ће поделити емоције и доживети естетички и етички преображај у времену растуће духовне празнине. Док играмо друштвене улоге тешко је достићи слагање исказа и стварног осећања, истинску верност себи, те свему што је аутентично придајемо морални ауторитет.

Денс-арена, као генерацијски млађи клупски тренд, нуди један другачији културни код: овде се ауторство и непоновљивост стварања музике деконструишу у постмодерној цитатности и неотрибалном концепту вишечасовног непрекинутог тока музике, у коме је ритам важнији од мелодије, а стапање са масом доноси осећај олакшања, и за многе, непрекинутог уживања (потписници ових редова оваква употреба музике је заморна и досадна, али признајем да узрок томе може бити и генерацијски јаз).

Иако се наше доба сматра временом визуелних комуникација и масовне потрошње слика, историја масмедија као једну од кључних одлика послератне културе истиче управо масовну техничку репродукцију и дистрибуцију музике, која, као раније сликарство, губи ауру непоновљивости и постаје „уметничко дело у доба техничке репродукције” (Валтер Бенјамин). Још више посредована музика постаје у доба ТВ видео-спота. Стога не чуди да публика кроз масовне рок концерте остварује и снажну потребу за ритуалним окупљањем заједнице, где се потиру разлике међу појединцима. Али овај ефекат, по нашем дубоком уверењу, може да пружи само музика која достиже естетски статус уметности и етички дигнитет. Када то није случај, сведоци смо испразне забаве, опијања и других вештачких стимулација, ритуала испражњеног од смисла, замора кичем и репетитивном медијском индустријом.

(/slika2)Посебан аспект „Егзита” и, уопште, повећања гостовања реномираних страних извођача јесте и место одређених музичара у оквирима генерацијске и личне културне историје публике. Ономе ко је у младости слушао Били Ајдола и Игија Попа, Секс пистолсе, или овогодишње звезде Меник Стрит Причерс, Пати Смит и Меднес, велику сатисфакцију представља да своје љубимце коначно види и у живом наступу. Млађи могу срести актуелне певаче и ТВ идоле као што су Фифти Сент и Енрике Иглесијас (Арена), Арктик Манкис, Моби и Лили Ален („Егзит”).

„Егзит” вероватно није много другачији од сличних фестивала у Европи, сем што се његов главни програм одиграва ноћу, док на другима извођења почињу у току дана, па публика може одморније и пажљивије да их прати. Он стоји на корак од јасно артикулисане културне манифестације и политички ангажоване смотре, делимично затомљене преобиљем свакојаког програма, компликованошћу кретања кроз простор фестивала, масовном комерцијалном продајом алкохолних и других пића, искључиво ноћним угођајем и атмосфером изласка. Упркос томе, он је од непроцењивог значаја за повезивање наше омладине, чије је кретање финансијски и политички нажалост још увек ограничено, са припадницима своје генерације из других култура. Присуство преко 25.000 посетилаца из Велике Британије и света рађа нове неформалне мреже и помаже укључење наше земље, преморене ретроградним испразним схватањима националне историје и свим мањкавостима транзиционе политике, у стварне токове реалности и изван националних граница, овде и сада.

Догађаји као што је „Егзит” егзактно одсликавају парадокс постмодерне медијске културе. Док извођачи који долазе имају тачно одређени редослед песама (лајн-ап), исту сценографију и, ако је има, кореографију, које готово идентично изводе у сваком граду на турнеји, њихов долазак баш у наш град, на наш фестивал и у наш лични живот, као уметника који много тога значе, за нас недвојбено носи снажан моменат непоновљивости, јединствености и аутентичности, заокружење неког нашег личног наратива и односа према датој групи и певачу, интимног и од велике важности.

Било да имају класични сценски наступ, или концептуални визуелно-атрактивни мултимедијални перформанс, као нпр. Пет Шоп Бојз и Крафтверк, врхунски извођачи на „Егзиту”, поседују то својство аутентичности уметности, емпатије са публиком и друштвене свести. Њихови наступи враћају нам веру у снагу емоција, у могућност политичке борбе, у вредност искрености, труда и талента.

Данас је мало теже доћи до ових идеала: али када се пробијемо кроз медијску индустрију, рекламне поруке, реке пива, аутомобиле и гужву, и још штошта, можемо се вратити себи и музици, као врхунској популарној уметности нашег времена, „која по чаробности стоји и испред филма” (Милутин Петровић).