Поштовање, пре свега

Јавност се недавно поприлично узбуркала због два снимка на Јутјубугде су на делу показани примери школског насиља. На једном се види како професорка удара ученика после чега јој он враћа истом мером. На другом група ученица малтретира једну вршњакињу и називајује поприлично ружним именима. Сваки пут је тако када се догоди нешто ружно. Усталаса се јавност и онда као да се ништа није догодило. Новине и телевизије окрену се другимтемама, а школе и ђаци својим проблемима као да се ништа није догодило. У међувремену све остаје по старом. Професори су незадовољни, а ни ђацима се баш не свиђа оно што свакодневно гледају и доживљавају не само у школском дворишту већ и у аутобусу на путу до куће, у клубу, кафићу…

Како се неко понаша на јавном месту зависи од много тога. Први фактор јекућно васпитање. Уколико неко има проблема код куће или га родитељи малтретирају велика je вероватноћа да ће он испољити агресивно понашање према другима из своје околине. Многи родитељи несвесно деци усађују неке предрасуде које су најчешће несхватљиве и неприхватљиве. Виђао сам децу предшколског узраста која „мрзе Цигане” јер им је њихов деда (полицајац у пензији) напунио главу идејом да су „сви онипрљави”. Дешава се да уколико отац или мајка злостављају дете оно касније у животу показује нетрпељивост према супротном полу или несигурност у своје поступке (ако дете уради нешто погрешно,а родитељ га због тога назива погрдним именима или удари). Проблеми могу настати иуколико се родитељи разведу. Они током процеса обично не размишљају o томе како дете тодoживљaвa негоим је стало само до себе.

Други фактор је друштво. Већина младих жели да буде прихваћена међу својим вршњацима. Самим тим покушаћена неки начин да скрену пажњу на себе. Са моје тачке гледишта, постоје два разлога. Уколико појединац не уме или нема ништа паметно да покаже или је љубоморан на некога он ће га задиркивати,а ако види да то „погађа мету” задиркиваће га још више. Уколико су, као што је случај код нас, деца на телевизији често гледала сцененеприлагођене њиховом узрасту то може утицати на њихов начин размишљања и понашања.

Трећи фактор су васпитачи, учитељи, наставници и професори којима, чини ми се,није превише стало до ученика. Таквих је, нажалост, највише. Сваки предавач мора да буде добар педагог и мора да нађеодговарајући приступ ђацима. Нико не може да очекује поштовање (па ни професори) уколико не пружеисто. Поштовање за поштовање. То наравноне значи да наставник треба да трпи малтретирање било когученика. Постоји начин да се то реши, са директором или другима који брину о образовању. Али исто тако ништа професору не даје за право да удара ученика или чак, како ми се понекад учини,лечи своје комплексе на њему. Ученик би, ипак, требало да зна где и коме може да се пожали на оно што му се дешава и да себори за своја права, али мусе то мора објаснити много пре него што до сукоба дође, дакле чим се упише у средњу школу, за основце на почетку сваке школске године.

Сматрам да младетреба учити да мисле својом главом. Да не буду сви скројени по истом моделу, да не мисле силом прилика како то одрасли желе. Нека ширепоглед на свет ина људе. Ако неко хоће да буде прихваћен нека буде у друштву,а ако неће зашто да не буде остављен на миру. Па и то је избор. Дакле, поштовање пре свега. С обзиром нaто да професори прете штрајком пред почетак године, имам утисак да неко опет не поштује њихов рад јер то се понавља сваке јесени. Незадовољан наставник плус незадовољан ђак једнако је конфликт. Или равнодушност, јер има и наставника и ђака који се равнодушношћу боре против сукоба, што опет није добро. Али је мање зло од шамара.

Ученик четвртог разреда Средње школе ,,Техноарт-Београд” (Школа за машинство и уметничке занате)