Коме смета ревизија

У доста уској стручној јавности Србије последњих месеци опет се заподенула полемика о томе да ли законом и у којој мери треба прописати обавезнуревизијуфинансијских извештаја. Поготово у средњим предузећима. Понајвише у оним правним лицима (д. о. о.) у којима је власник један запослен радник.

Све више присталица има аргумент да тај намет треба укинути, јер сам власник зна да ли му је и када неопходна ревизија. Привреда је оптерећена многим невољама, а једна од њих која и поприлично кошта јесте ревизија завршних рачуна. Има и оних који тврде да је потпуно нецелисходно законом терати поједина предузећа на непотребан трошак, а ревизорским кућама осигурати лагодан посао и зараду.

Богољуб Алексић, члан савета Коморе овлашћених ревизора Србије, не дели то мишљење.

– Испушта се из вида веома проста чињеница – ревизорски извештај није намењен само власницима, већ ширем кругу заинтересованих. Садашњим и будућим повериоцима –да би могли објективно да проценекредитни бонитет дужника. Менаџменту – да би имали поуздане информације о правилномвођењукњиговодства,билансирању, алии о приносном, имовинском и финансијском положају предузећа. Држави –да би се уверилада је финансијски резултат, као полазна основа за опорезивање, објективно утврђен. Контролним органима – обавеза ревизора је да пријави случајеве прањановца и других кривичних дела. Статистици – да би се анализа и планови базирали на провереним подацима...

Споран је аргумент да се наметањем ревизије средњим правним лицима додатно и беспотребно оптерећује привреда, из сасвим обичног разлога– новца. Чак и када би, како је Алексић израчунао, свих две до три хиљаде средњих предузећа, на које се односи ова обавеза, одустало од ревизије, њихова укупна уштеда не би била већа од четири до шест милиона евра. Просечан трошак за ревизију пословних књига је око две хиљаде евра.

Шта би им те паре решиле? Ништа, али би зато, уверава нас саговорник, драстично опао квалитет финансијског извештавања.

– Свако би могао своје пословне књигеи финансијско стање да „штимује” како му је воља. Службе друштвеног књиговодства више нема, а Међународни рачуноводствени стандарди за многе су више средство да закукуље и замумуље финансијски резултат него да га прикажу онаквим какав заправо јесте – напомиње Алексић.

Аргумент да се наметањем обавезе омогућава добра зарада ревизорима, по Алексићу, само је делимично тачан и односи се на предузећа која не обављају ревизију ускладу са правилима и етичким кодексом. У свим осталим случајевима, ниске цене ревизорских услуга, изазванеи нелојалном конкуренцијом оваквих „ревизора”, једва да омогућавају развој предузећа,пријем и обуку нових запослених, што је најбитнија претпоставка за развој професије.

Реч је, закључује Алексић, озамени теза. Проблем није у томе што законпрописујеобавезну ревизију, већ у томе што не постоје механизмиза контролу квалитета обављених ревизија, па им се мало верује.

(/slika2)Оцене Алексића готово у потпуности дели Љубиша Станојевић, професор Универзитета „Сингидунум”. Он иде и корак даље у тврдњи да је најмање половина завршних рачуна који су били предмет ревизије нетачна и неистинита. Да ли нам треба неки доказ више од актуелних финансијских извештаја за НИС или ПИК „Земун”. Шта могу ревизори – да се уздрже од мишљења или да изразе резерву. Због тога, по др Станојевићу, на ревизији финансијских извештаја треба још доследније инсистирати, јер је транзиција прилика за велике преваре, утаје пореза, прање пара...

Искуства у примени ревизије на нашим просторима указују да је највећи број грешака управо кад је реч о средњим предузећима. И то у свим сегментима ревизије – од имовине, капитала, преко амортизације, залиха, до потраживања, где су утврђена највећа штимовања.

Професору Станојевићу се чини да у залагању за укидање обавезне ревизије извештаја средњих предузећа провејава добро скривен интерес малог броја великих ревизорских фирми – да монополизују тржиште Србије. Да се смањи простор за рад малим ревизорским фирмама и тиме отвори тржиште за велике фирме и банке. Овим потезима, по њему, не би се битније повећао квалитет ревизије у Србији. Интереси за профит великих били би изнад потреба и интереса читаве заједнице – да се уведе ред и дисциплина у финансијски систем. Решење је у методологији ревизије и контроли ревизора, а не укидању правила која су тек пустила корење у нашој економији.

Слободан Костић

-----------------------------------------------------------

„Средњи век” економије

Без ревизије финансијских извештаја и вођења пословних књига по Међународним рачуноводственим стандардима Србија се враћа у „средњи век” економије. Без тог језика савремених финансија нико неће разумети наше билансе, а за стране инвеститоре бићемо не само непожељни партнери, него и неко кога треба избегавати. Због тога, поготово за банке, финансијске организације, осигурање и јавни сектор, и законском обавезом треба наметнути статутарну ревизију, упозорава председник Одбора Удружења финансијских организација Привредне коморе Београда мр Петар Стефановић.