„Понекад треба слушати планине”

Кабул, 18.  јула – Посете појединим командама коалиционих операција подразумевају стални пролазак кроз „чек поинте”, вожњу блиндираним џипом с тешким панциром као обавезним делом гардеробе дуж високих бетонских ограда постављених дизалицама, успоравања на високим „лежећим полицајцима” и спори слалом између препрека које успешно испуњавају своју сврху: немогуће је да се неко аутомобилом пуним експлозива евентуално залети и пробије.

Од некада луксузне четврти Кабула тако је направљен својеврсни лавиринт, посебан део града с посебним становницима, углавном униформисаним. У тој „зеленој зони” важе и посебна правила. Једно од њих гласи: оружје не сме имати метак у цеви, па су зато после сваке капије постављени посебни боксови са отворима у које се гурне цев пушке или пиштоља и тако испразни. Ако би случајно дошло до опаљења, метак би остао у песку.

Улазимо у једну кућу чији је салон претворен у конференцијску салу. На једном зиду је телевизор велико равног екрана с посебном камером испод њега: то је опрема за видео-састанке с главним штабом и регионалним командантима. Тамо где је некад била трпезарија, сада је „зид части” са стотинак фотографија погинулих, с њиховим именима и описом околности у којима су страдали. Прилично директан подсетник и опомена да је ипак реч о рату у коме се и гине. Ово је, уосталом, најдужи рат Америке после вијетнамског.

С мало закашњења, у салу улази сам врх Комбиноване транзиционе команде за безбедност Авганистана, на челу с бригадним генералом Ричардом Формајком. Прате га још троје америчких официра и три савезничка генерала: Британац, Канађанин и Пољак.

Брифинг о томе колико се одмакло у формирању авганистанских снага безбедности, армије и полиције, што је кључни елеменат „излазне стратегије” из овог рата, генерал Формајка почиње неочекиваном причом о једном британском планинару, кога су од сигурне смрти на планини спасили локални мештани, а он им потом, у знак захвалности подигао школу и почео да их саветује како да унапреде своје животе.

Саветовао их је све  док га једног дана један старији мештанин није издвојио у страну и заподенуо разговор. Захвални су му, рекао је, на помоћи и благодарни и на саветима. Али „понекад треба слушати и планине“, поручио му је. Ми овде живимо већ дуго, а планине су око нас одвајкада. Ми смо научили да проблеме решавамо на свој начин и тако би смо, упркос добрим саветима, желели и да наставимо.

Планинара је ово отрезнило и о том искуству је написао и књигу. Генерал Формајка каже да ју је пажљиво прочитао а реченицу „понекад треба слушати планине” и формално прогласио слоганом своје мисије.

Мисија је да се Авганистанска национална армија (АНА) и Авганистанска национална полиција (АНП) оспособе и у толикој мери осамостале – персонално, логистички и финансијски – да постану „самоодрживе”, да „суверена авганистанска држава” добије своје кључне државне атрибуте у мери довољној да у земљи одржава ред и мир.

(/slika2)Докле се у томе стигло? У формирању АНА је већ седам година и у овом моменту има 92.000 од планираних 134.000 припадника, дакле сасвим близу 70 одсто. У пуном саставу би требало да буде тек крајем децембра 2011. Сада АНП има 83.000 људи – 86 одсто од предвиђених 97.000.

Посетили смо базу на кабулском аеродрому у којој се у овом моменту обучава језгро авганистанског ратног ваздухопловства. У току је била обука хеликоптерских посада. Хеликоптери су руске машине Ми 17 и Ми 35. „Онај ко каже да су ово лоше летелице, грдно се вара”, објашњава нам ментор ове обуке, амерички ваздухопловни пуковник Бред Грамбо. „Функционалне су, безбедне и једноставне за одржавање а, сем тога, авганистански пилоти су навикли на њих”, додаје. Што се тиче авиона, за транспорт трупа и опреме биће коришћени такође руски „антонови”, а у борбеној авијацији су „мигови 19”.

Домаћин нам је иначе „бригани генерал, пилот”, како пише на плочи на његовом столу, Мухамед Барат, двоструки херој Авганистана, маркантан Паштун који отворено каже да је свој посао радио и под влашћу комуниста и талибана и да сада слуша нове власти, али да служи једино „авганистанском народу”.

Питамо га колико ће авганистанској војсци и ваздухопловству још требати помоћ странаца. „Док наша армија не стане на ноге”, одговара. Када ће то бити? „Тешко је рећи, то зависи од опште климе и од тога када ће престати страна подршка талибанима.” Ко их подржава? „Па зна се то”, избегава одговор овај генерал-пилот, остављајући нас да нагађамо нису ли то можда оне три земље које су својевремено једине званично признавале и помагале „авганистански емират”, како су земљу прекрстили талибани – Пакистан, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати, што је мало вероватно јер реч је о старим и углавном поузданим америчким савезницима, а за разлику од ондашњег периода, Америка је сада с талибанима у рату.

Присуствовали смо потом, на другом полигону, часу обуке новорегрутованих полицајаца, који су увежбавали основне полицијске задатке: заустављање возила, претрес, хапшење. Били су то углавном голобради младићи од 18 или нешто више година, мада се примају и кандидати све до 35. У ватру ће бити бачени већ после двонедељне обуке, како би обезбеђивали предстојеће председничке изборе, да би се потом вратили да прођу кроз редовни двомесечни курс. Вежбали су с пластичним моделима америчке пушке М-16, да би већ за неколико дана у рукама имали и оне праве. Пошто су у кућама из којих долазе сасвим сигурно имали неко оружје – у Авганистану је то традиција – неће им бити тешко да их савладају.

Какве све ово има везе с метафором генерала Формајка о „слушању планина”? „Ми смо овде само у улози ментора”, вели овај официр, објашњавајући да странци треба да се прилагоде Авганистанцима, а не обрнуто. „Свако разумно авганистанско решење које ће бити примењено сто пута је боље од нашег које неће бити реализовано”, додаје потом и образлаже да треба ослушкивати окружење и прихватити лекције које оно нуди.

Да ли је, у осмој години ратовања, ово сазнање дошло исувише касно – показаће оно што ће се још збивати међу авганистанским планинама.