„Ponekad treba slušati planine”

Kabul, 18.  jula – Posete pojedinim komandama koalicionih operacija podrazumevaju stalni prolazak kroz „ček pointe”, vožnju blindiranim džipom s teškim pancirom kao obaveznim delom garderobe duž visokih betonskih ograda postavljenih dizalicama, usporavanja na visokim „ležećim policajcima” i spori slalom između prepreka koje uspešno ispunjavaju svoju svrhu: nemoguće je da se neko automobilom punim eksploziva eventualno zaleti i probije.

Od nekada luksuzne četvrti Kabula tako je napravljen svojevrsni lavirint, poseban deo grada s posebnim stanovnicima, uglavnom uniformisanim. U toj „zelenoj zoni” važe i posebna pravila. Jedno od njih glasi: oružje ne sme imati metak u cevi, pa su zato posle svake kapije postavljeni posebni boksovi sa otvorima u koje se gurne cev puške ili pištolja i tako isprazni. Ako bi slučajno došlo do opaljenja, metak bi ostao u pesku.

Ulazimo u jednu kuću čiji je salon pretvoren u konferencijsku salu. Na jednom zidu je televizor veliko ravnog ekrana s posebnom kamerom ispod njega: to je oprema za video-sastanke s glavnim štabom i regionalnim komandantima. Tamo gde je nekad bila trpezarija, sada je „zid časti” sa stotinak fotografija poginulih, s njihovim imenima i opisom okolnosti u kojima su stradali. Prilično direktan podsetnik i opomena da je ipak reč o ratu u kome se i gine. Ovo je, uostalom, najduži rat Amerike posle vijetnamskog.

S malo zakašnjenja, u salu ulazi sam vrh Kombinovane tranzicione komande za bezbednost Avganistana, na čelu s brigadnim generalom Ričardom Formajkom. Prate ga još troje američkih oficira i tri saveznička generala: Britanac, Kanađanin i Poljak.

Brifing o tome koliko se odmaklo u formiranju avganistanskih snaga bezbednosti, armije i policije, što je ključni elemenat „izlazne strategije” iz ovog rata, general Formajka počinje neočekivanom pričom o jednom britanskom planinaru, koga su od sigurne smrti na planini spasili lokalni meštani, a on im potom, u znak zahvalnosti podigao školu i počeo da ih savetuje kako da unaprede svoje živote.

Savetovao ih je sve  dok ga jednog dana jedan stariji meštanin nije izdvojio u stranu i zapodenuo razgovor. Zahvalni su mu, rekao je, na pomoći i blagodarni i na savetima. Ali „ponekad treba slušati i planine“, poručio mu je. Mi ovde živimo već dugo, a planine su oko nas odvajkada. Mi smo naučili da probleme rešavamo na svoj način i tako bi smo, uprkos dobrim savetima, želeli i da nastavimo.

Planinara je ovo otreznilo i o tom iskustvu je napisao i knjigu. General Formajka kaže da ju je pažljivo pročitao a rečenicu „ponekad treba slušati planine” i formalno proglasio sloganom svoje misije.

Misija je da se Avganistanska nacionalna armija (ANA) i Avganistanska nacionalna policija (ANP) osposobe i u tolikoj meri osamostale – personalno, logistički i finansijski – da postanu „samoodržive”, da „suverena avganistanska država” dobije svoje ključne državne atribute u meri dovoljnoj da u zemlji održava red i mir.

(/slika2)Dokle se u tome stiglo? U formiranju ANA je već sedam godina i u ovom momentu ima 92.000 od planiranih 134.000 pripadnika, dakle sasvim blizu 70 odsto. U punom sastavu bi trebalo da bude tek krajem decembra 2011. Sada ANP ima 83.000 ljudi – 86 odsto od predviđenih 97.000.

Posetili smo bazu na kabulskom aerodromu u kojoj se u ovom momentu obučava jezgro avganistanskog ratnog vazduhoplovstva. U toku je bila obuka helikopterskih posada. Helikopteri su ruske mašine Mi 17 i Mi 35. „Onaj ko kaže da su ovo loše letelice, grdno se vara”, objašnjava nam mentor ove obuke, američki vazduhoplovni pukovnik Bred Grambo. „Funkcionalne su, bezbedne i jednostavne za održavanje a, sem toga, avganistanski piloti su navikli na njih”, dodaje. Što se tiče aviona, za transport trupa i opreme biće korišćeni takođe ruski „antonovi”, a u borbenoj avijaciji su „migovi 19”.

Domaćin nam je inače „brigani general, pilot”, kako piše na ploči na njegovom stolu, Muhamed Barat, dvostruki heroj Avganistana, markantan Paštun koji otvoreno kaže da je svoj posao radio i pod vlašću komunista i talibana i da sada sluša nove vlasti, ali da služi jedino „avganistanskom narodu”.

Pitamo ga koliko će avganistanskoj vojsci i vazduhoplovstvu još trebati pomoć stranaca. „Dok naša armija ne stane na noge”, odgovara. Kada će to biti? „Teško je reći, to zavisi od opšte klime i od toga kada će prestati strana podrška talibanima.” Ko ih podržava? „Pa zna se to”, izbegava odgovor ovaj general-pilot, ostavljajući nas da nagađamo nisu li to možda one tri zemlje koje su svojevremeno jedine zvanično priznavale i pomagale „avganistanski emirat”, kako su zemlju prekrstili talibani – Pakistan, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, što je malo verovatno jer reč je o starim i uglavnom pouzdanim američkim saveznicima, a za razliku od ondašnjeg perioda, Amerika je sada s talibanima u ratu.

Prisustvovali smo potom, na drugom poligonu, času obuke novoregrutovanih policajaca, koji su uvežbavali osnovne policijske zadatke: zaustavljanje vozila, pretres, hapšenje. Bili su to uglavnom golobradi mladići od 18 ili nešto više godina, mada se primaju i kandidati sve do 35. U vatru će biti bačeni već posle dvonedeljne obuke, kako bi obezbeđivali predstojeće predsedničke izbore, da bi se potom vratili da prođu kroz redovni dvomesečni kurs. Vežbali su s plastičnim modelima američke puške M-16, da bi već za nekoliko dana u rukama imali i one prave. Pošto su u kućama iz kojih dolaze sasvim sigurno imali neko oružje – u Avganistanu je to tradicija – neće im biti teško da ih savladaju.

Kakve sve ovo ima veze s metaforom generala Formajka o „slušanju planina”? „Mi smo ovde samo u ulozi mentora”, veli ovaj oficir, objašnjavajući da stranci treba da se prilagode Avganistancima, a ne obrnuto. „Svako razumno avganistansko rešenje koje će biti primenjeno sto puta je bolje od našeg koje neće biti realizovano”, dodaje potom i obrazlaže da treba osluškivati okruženje i prihvatiti lekcije koje ono nudi.

Da li je, u osmoj godini ratovanja, ovo saznanje došlo isuviše kasno – pokazaće ono što će se još zbivati među avganistanskim planinama.