Неустрашиви човек и мислилац

Управо док сам се спремао да га обавестим о рецепцији његовог двотомног дела „Занимљива времена, немирна времена” на српском, предухитрила ме је вест из Оксфорда: Лешек је умро. Да, смрт је опомена, једина и апсолутна. Отишао је, ето, још једном из чувене плејаде мислилаца друге половине минулог века. Одлазили су попут оборених храстова, један за другим: Јасперс, Хајдегер, Расел, Лукач, Блох, Адорно, Маркузе, Фром, Ками, Сартр, Голдман, Хоркајмер, Лефевр. Међу живима је још Хабермас. Свакако, снажно и трајно обележили су доба у којем су живели и деловали.

Као и у сваки велики дух, Колаковски је био синтетичан ум: не само што су се филозофија, теологија, логика, етика и политика, естетика и поетика у њему мешале и прожимале на сублимни и особени начин, него је, и не мало, био одан чаролији маштовитог света уметности. Од свега тога настала је стилска легура, власништво овог знаменитог Пољака. Са изразитим литерарним и есејистичким даром, сматрајући себе више уметником него логичарем, указивао је како више лепоте и живота има у ономе што је двосмислено, променљиво, па и противречно, него у формално-логичкој идентичности, статичности, строгој доследности.

Но, када је у питању општи аспект друштва и културе, став Колаковског је одвећ јасан: Не постоји никакав рецепт за друштво без зла, без греха, без конфликта; признати то, ипак, не значи запасти у очајање. Немамо избора између потпуног савршенства и потпуног самоуништења. Наша овоземаљска судбина јесте брига која нема краја, вечна незавршеност. Нема наде да ћемо наш живот ускладити и средити да у њему не буде никаквих проблема.

Пишући „Главне токове марксизма” хтео је, каже, да сазна шта је, заправо, то за шта се годинама, уз немале ризике, залагао, закључујући да је „марксизам највећа фантазија ХХ века”. Његове сумње почеле су далеко раније, још средином педесетих, да би све кулминирало објављивањем његове књиге у Западној Немачкој под врло провокативним насловом: „Човек без алтернативе” (1960); јер, такав човек је, у ствари, неслободан човек, једна могућност је исто што и ниједна, а то је, и по Марксу, „мртав човек”. Уследиле су немале политичке репресије. Но, Колаковски је, као и увек, у таквој ситуацији остао усправан, доследан себи и својој филозофској позицији, био је горд и неустрашиви човек и мислилац, још један доказ да горди људи не могу без политике.

На захтев пољског политичког врха да су интелектуалци дужни да тумаче и пропагирају партијске директиве, Колаковски је одговорио да задатак интелектуалаца у комунистичком покрету није да само беспоговорно проводе „мудре партијске директиве” него да и сами проверавају да ли су те „директиве заиста мудре”. Очитао је праву лекцију партијском Политбироу: комунизму су потребни интелектуалци због њихове способности да мисле, а не због њиховог опортунизма и конформизма; какав је то социјализам у којем филозофи и писци увек кажу исто што и генерали и министри, али увек после њих; шта може очекивати режим који није у стању да осигура добровољну сарадњу интелигенције, него се мора ослањати искључиво на полицију и на војску, итд.

Као трн у оку пољском политичком естаблишменту, Колаковски је протеран из земље (1969) остајући у изгнанству (углавном на америчким и енглеским универзитетима) пуних 20 година. Стиже у домовину 1989. године да би му одмах понудили место председника државе, на шта је он, филозоф, упркос Платону, уз љубазну захвалност, казао луцидну реч: „Како можете бирати некога за шефа државе који је, као ја, направио толико грешака у животу?” Том приликом председник Квашњевски уручио му је највеће пољско одликовање – Орден Белог орла, па је и тим поводом, захваљујући, поред осталог, казао: „Треба хвалити такав систем у којем лажи и измишљотине морају бити толерисане, али да при том нико не сме бити примораван да у лажи верује”.

Говорећи о филозофској утопији Колаковски сматра да је она, по свој прилици, одумрла. Филозофија се, вели, не бави истином, нити ће она икад открити било какве општеприхваћене истине. Културна улога филозофије се не заснива на изношењу истине већ на неговању духа истине. А то значи да се не сме допустити да истраживачка енергија ума ослаби, не сме се престати са оспоравањем онога што изгледа очигледно и дефинитивно; треба увек доводити у сумњу на изглед неисцрпне резерве здравог разума; треба увек сумњати у постојање „друге стране” онога што се сматра очигледним; никад се не сме заборавити да су одређена питања која се налазе иза утврђеног хоризонта науке, ипак, кључна за опстанак човечанства у оном облику у којем га познајемо. Филозофи, мисли гласовити филозоф, не сеју ни не жању – они само растресају земљу. Филозофи не откривају истину, али су они потребни да се ум не би улењио, да би узимао у обзир различите могућности одговора на наша питања. Речју, да би опстала, филозофији су потребни како копачи тако и исцелитељи; како авантуристи пуни бравура, тако и опрезни заштитници.

У приликама наше данашњице треба очекивати, уверава нас Колаковски, да ће две врсте менталитета, скептичка и утопијска, преживети независно једна од друге у неизбежном конфликту. Штавише, потребна нам је њихова несигурна коегзистенција; јер обе су битне за наш културни опстанак. Победа утопијских фантазија значила би тоталитарни кошмар и потпуну пропаст цивилизације, док би нас владавина духа скептицизма, која се не доводи у питање, осудила на безнадежну стагнацију – непокретљивост која би најмањи случај могла да промени у катастрофални хаос. Дефинитивно, дакле, морамо живети између две, међусобно непомирљиве претензије од којих свака има своју културну потврду.