Важно је осећање припадности

Пораст насиља деце и младих којем данас присуствујемо блиско је повезан с дугогодишњим излагањем деце насиљу и истовременим запостављањем њихових емоционалних и социјалних потреба, за шта сви сносимо део одговорности – и породица, и школа, и друштво у најширем смислу речи.

Кад деца директно искусе реално насиље у породици, у школи, на улици, или када су сведоци насиља, а то укључује и насиље у медијима и цртаним и играним филмовима, онда се линија између фантазије и реалности замагљује. Суочени с пуцњавом, убодом ножевима, премлаћивањем, деца осећају да је онај застрашујући аспекат унутрашњих фантазија којих су се бојали оживео. С оваквим искуствима дете не може да изађе на крај уобичајеним психолошким одбранама. Када опасност од реалног насиља изазове осећање беспомоћности и страха, покушавајући да поново задобије осећање моћи и контроле, дете прибегава обртању пасивног искуства у активан одговор. Уместо да осећа анксиозност и понижење због тога што је жртва или да се осећа рањиво пред агресијом других дете постаје насилник.

Управо се то догађало, и још се догађа, са децом и младима на нашим просторима. Идентификација са узбудљивом и моћном улогом насилника постала је многима трајна одбрана од осећања страха и беспомоћности изазваних актуелним искуством стално претеће опасности.

Чињеница је, међутим, да многа деца која су била изложена врло трауматичним и неповољним животним околностима, ипак, нису постала насилна. Поставља се питање шта их је заштитило, шта им је помогло да избегну тај „зачарани круг” од беспомоћне жртве до насилника. Истраживања и терапијска искуства указују да следећи чиниоци могу имати ту заштитну улогу: прво, стабилан подржавајући емоционални однос, који одликује поверење и емпатија, барем са једном одраслом особом из непосредног окружења детета. То може бити родитељ, неко из шире породице, али и учитељ, васпитач, тренер или друге особе блиске детету; друго, позитивне прилике и прекретнице које омогућавају детету да развије и успостави нове, снажније и социјално вредније аспекте свога ја; треће, окружење које је постојано и добро структурисано и у коме деца и млади слободно могу размењивати своје мисли и осећања.

Другим речима, деци и младима потребне су прилике да успоставе позитивне и подржавајуће односе са одраслима и вршњацима у свом окружењу да би развили осећање припадности и позитивно осећање непосредног окружења. Нажалост, овакво осећање припадности млади не тако ретко имају само у ,,бандама’’ или под утицајем дроге. Ове организације често имају своја правила и прихватање и поступање по тим правилима даје адолесценту моћ, поштовање, статус. Најефикаснији начин да се победе негативни аспекти ових норми јесте понудити алтернативе које су прихватљиве за младе и које су одрживе.

Младима су потребне прилике да и развијају своје интересе и компетенције у позитивном и самоостварујућем правцу. Под идеалним условима, програми треба да понуде широку лепезу активности у уметности, спорту, науци, књижевности, припреми за посао и запошљавању. Млади треба да имају централно место у избору понуђених активности и у структурисању њихове примене. Уместо да им се понавља шта не треба да раде, младе треба охрабривати и подржавати да се баве оним активностима којима желе и у којима имају потенцијала да се искажу и да уживају.

Познавање ових чињеница добар је путоказ за конципирање програма превенције насилничког понашања и делинквенције деце и младих. Важно је, такође, имати на уму да су фактори ризика и фактори заштите у обрнутом односу. Како се број фактора ризика за неповољне исходе повећава, тако се смањује снага заштитних фактора. То значи да млади који су излагани факторима ризика у разним областима свог живота или живе у ризичном социјално изолованом окружењу, економски осиромашеном и прожетом насиљем – захтевају интензивну, интегрисану, трајну, добро координисану и свеобухватну интервенцију.

Психијатар за децу и младе, универзитетски професор