Између тајкуна и сељака

Таман смо се навикли на бројку од 30.000 хектара зиратне земље у власништву једног земљопоседника, кад нам новине јаве да је највећи земљопоседник већ згрнуо 34.000 хектара. Слутим да ће он најагмити и више. А он је само први, за њим брза колона тајкуна, незадрживих и већ свемоћних.

Логично је да се упитамо: има ли граница том увећавању поседа појединаца?

Хоће ли они стећи земље колико је у феудализму имао гроф или барон? Ако хоће, то ћемо онда ускоро имати и грофове и бароне. Све зависи од тога хоће ли се икоји грађанин, пре свега политичар, запитати – није ли време да се поново уведе један разумни земљишни максимум

"Земљишни максимум"?, упитаће се неупућен. Није ли то онај Титов изум, када је 1945. одређено да један земљорадник не може имати више од 32 јутра земље? Ако јесте, онда је земљишни максимум један комунистички изум, а гласачима је у овој земљи таква идеологија дотужила.

Међутим, као прво, ниједна од историјских идеологија неће из историје ишчезнути, оне само имају своје више и ниже таласе, и, као друго – земљишни максимум је постојао и у капиталистичким државама. Капитализам се борио против малих "држава у држави", феуда. То је чинио аграрном реформом.

Као "преуређење власничких односа над земљом интервенцијом државе, у Европи је током 19. и почетком 20. века извршена у многим државама, већином у вези с укидањем последњих феудалних односа у пољопривреди".

А у Краљевини СХС (доцније Југославија), "после светског рата аграрна реформа се показала као најпреча потреба нове југословенске државе; стога је регент Александар, у својој прокламацији народу, изразио жељу да се приступи праведном решењу аграрног питања, да се укину кметови и велики земљишни поседи и да се у оба случаја земља подели сиромашним земљорадницима..." ("Свезнање").

Та је аграрна реформа, позната као реформа Љубе Давидовића, датирана 22. фебруара 1919. За разлику од Титове реформе, ова је дала накнаду бившим власницима за коју је влада рекла да је праведна.

Имам индиректне податке колики је земљишни максимум био у краљевој и Давидовићевој реформи. У Петровграду (сада Зрењанин) године 1938. објављено је колико у големом атару ове "паорске" вароши појединци имају земље.

Више од три стотине јутара земље имали су само наследници Косте и Олге Поповић, из Улице бригадира Ристића 165. Али и њихових 329 јутара мора се поделити најмање са два. Па на једног наследника дође 164 и по јутра. Други поседник по богатству имао је 189 јутара, а трећи 161. Занимљиво је да је то био пекар Херман Екштајн из Караџићеве улице 595. Више од сто јутара имало је само једанаест поседника!

И у време аустроугарског капитализма, 1863, у Великом Бечкереку има само један посед преко 300 јутара земље, а 17 преко сто јутара. Значи да је већина богатих људи имала између 50 и 100 јутара! У обе ове капиталистичке констелације.

Кад се само сетим хиљада чланака, тирада и књига против ненародне Југославије, против гуликожа, богаташа, баш у аграру, почињем да сумњам у отрцане фразе о "ненародној" Југославији и о краљу Александру. За време аграрне реформе краља и Давидовића, око пола милиона голих сиротана добило је земљу.

Без претеривања, бар у сфери аграра, тај се капитализам из 1919. може назвати народном демократијом...

А овај тајкунски велепоседнички, "тржишни" капитализам данас, могао би се назвати мегакапитализам. 

Да не буде да тајим неке идеје, морам да нагласим, на крају, да је краљ Александар Карађорђевић у своје време био подвргнут критици необузданих присталица неограниченог богаћења. Изразили су бојазан да ће укидањем велепоседа, и њиховим парцелисањем на њиве неуких сиротана опасти производња у аграру, па ће бити мање хране.

Али та бојазан данас нема никаквог смисла, јер током педесет последњих година наш ситни сељак је постао вешт као агроном, многи су рекордери у приносима, вештачко и стајско ђубриво цене, тракторима се поносе. Не, заиста је политички глупо уништити ситног сељака, који је "со земље" и "стуб народа".